Sa ivice života nema ćutanja pred polusvetom 1Foto: Privatna arhiva

U mojoj sobi u kovid 19 bolnici KBC Zvezdara bilo nas je trojica.

Prvi dan, kada sam došao, imao sam temperaturu 39,5 i obostranu upalu pluća.

Pre toga sam, kao pas, čekao devet sati na hladnoći, na ulici u Infektivnoj klinici kod proverbijalnog Gorana Stevanovića, koji nije bio u stanju ni da obezbedi da teško bolesni, životno ugroženi ljudi bar imaju gde da sednu.

Zato je na kovid 19 ambulantu zalepio „direktorsko saopštenje“ da će se svi mučenici koji, od temperature i iznemoglosti, nisu prethodno pribavili uput iz kovid ambulante nadležnog doma zdravlja – vratiti.

U svoju sudbinu.

Kada sam dobio uput za bolnicu, u 19 časova, sanitet sam čekao više od dva sata, ukupno devet sati bez hrane, toplote i pića.

Prevezla me je moja dobra koleginica Đurđa, a u čekanju mi je pomogao moj mladi kolega Aleksa, koji nije preležao kovid 19, a došao je među 50 potvrđenih bolesnika od korone da me podrži i čeka sa mnom i za mene na ciči zimi.

Kada sam konačno stigao u KBC Zvezdara, počeo je proces preživljavanja.

Moje pogoršano stanje od čekanja kod Stevanovića pokušavali su da poprave lekari i medicinari koji su rizikovali svoje zdravlje za nas.

Nebrojeno puta, kada sam bio u krizi, čuo sam njihov trk hodnikom, da bi se po troje nagnulo nad mene da me spasu u elastičnom kašlju, gušenju i groznici.

Kada su mi posle temperatura zaribala pluća, na kiseoniku, merili su saturaciju kiseonika malim „štipaljkama“ danonoćno, donosili beskrajne boce infuzija antibiotika i kortikosteroida, vitamina, kačili ih iznad mene, menjali braunile u praznim izmučenim venama, koje su pucale.

Mlade sestre su se mučile da mi izvade krv koja jedva da je tekla u jedva vidljivim venama, bole me 10 puta, klečale oko mene.

Spasili su mi život.

Taj zvuk zviždanja kiseonika, taj strah u očima svih, nagli nestani „cimera“ tako što bi samo došle sestre da pokupe njihove stvari da ih odnesu na intenzivnu negu, strah od toga da nas virus bilo koje sekunde odvuče u mrak, čini da u kovid 19 sobi nema ateista.

Nema nikoga ko nije filozof. Nema nikoga ko je gledao u oči drugog da vidi elementarnu ljudskost.

Iz bolnice sam izašao zahvaljujući Bogu i belim anđelima iza maski i vizira.

U magnovenju čuo sam ih kako se došaptavaju: „Milica je pozitivna, neće doći na posao.“

Jedna sestra imala je ime omiljene vile moje ćerke: zove se Arijana. Njen glas i smeh čuo se kroz ceo dugački hodnik straha i patnje.

A onda me je pozvala novinarka KRIK da mi kaže da je KRIK objavio bazu podataka o sudijama „Prosudi ko sudi“.

U njoj – katastrofa.

Šestičari, ponavljači, najgori studenti, propaliteti.

Prosek studiranja 9-10 godina.

Prosek ocena 6,2, 6,4, ne dobacuje do sedam gotovo nigde.

Ceo život sam profesor.

Znam šta su studenti propaliteti koji studiraju 10 godina, izlaze na ispite iz roka u rok dok im profesor ne pokloni šest.

Najgori od najgorih.

Eto, to znači prosek 6,2, 6,4.

Zgadilo mi se.

Onda mi se opet javlja novinarka KRIK da kaže da je „Društvo sudija“ zajedno sa odlazećim VSS i zaštitnikom građana, istim onim koji je, koliko se sećam, priznao da je studirao 10 godina sa prosekom šest, napalo KRIK što otkriva katastrofu u sudstvu.

Taj pravni ekspert zaštitnik je izjavio da je policija letos s pravom prebijala građane. Eno ga u odelu od 3.000 evra.

Zbog svih belih anđela iz Zaklopače, Vinče, Kačareva, Sremčice, sa po troje dece i zdravim narodnim duhom, koji rade za 60.000, zbog lekara, zbog pristojnog sveta, ne možemo više ćutati pred šestičarima, ponavljačima i alkoholisanim protuvama u svim segmentima javnog života, a pogotovo u pravosuđu.

Neophodan je generalni reizbor svih nosilaca pravosudnih funkcija, i sudija i odbacivača krivičnih prijava za korupciju u specijalnim odeljenjima tužilaštva za korupciju o kojima je nedavno govorio sudija Stepanović, predsednik Višeg suda, inače jedan od svega par tamo koji je završio fakultet za četiri godine sa prosekom preko devet, što je jedino normalno.

Moramo progovoriti.

Ne možemo dozvoliti da se polusvet krije u blatu i jede nam živote i odlučuje o našim sudbinama.

Niko ko nema prosečnu ocenu najmanje 8,5 ne može ostati u pravosuđu.

Niko ko je studirao više od šest godina.

To treba da bude osnovni kriterijum.

Sudije moraju biti najbolji, a ne najgori pravnici, šestičari i ponavljači.

Ne smeju da napadaju novinare.

Moraju da odgovaraju po zakonu za sve što su radili, za nezakonite odluke, za koruptivne „prakse“ zasnovane na rodnim stereotipima, za imovinu, automobile.

Probisvete treba očistiti zbog onog pristojnog, još zdravog, dela društva.

Zbog mladih sudija koje su završile taj fakultet za četiri godine, koje u očima imaju iskru poštenja.

Poslednjih godina sam svašta doživeo u pravosuđu.

Nepismene pijandure koje sude telefonima, korumpirane osobe koje se sa advokatima dogovaraju na hodnicima, tutumrake koji odbacuju krivične prijave da se dodvore šefovima i „reše predmete“.

A sreo sam i jednu sudiju iza maske. Čiji lik ne znam. Ali video sam njene oči. To nisu oči korumpirane osobe. To su oči osobe koja studira četiri, a ne 10 godina.

Takvi ljudi imaju odgovornost da naprave prirodno društvo.

Oni mogu da budu kao beli anđeli iza vizita koji nam dodaju dah u kovid bolnici, da preživimo kao ljudi i kao društvo.

A mogu i da se utope među protuve.

Kao i za sve nas, to je njihov izbor.

Treba ih ohrabriti da pokažu hrabrost i dušu. I zato talog ponavljača i šestičara treba isprati šmrkom iz pravosuđa, da više ne truju mlade. Retke. Poštene. Jedine koji mogu sačuvati pravosuđe.

Sa ivice života čovek više nema pravo da ćuti pred polusvetom. To je naša društvena odgovornost. To znači biti čovek.

Autor je redovni profesor filozofije, saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

9 reagovanja na “Sa ivice života nema ćutanja pred polusvetom”

      • Nije tačno. Pogledajte spisak zaposlenih Filozofskog fakulteta u Beogradu na sajtu fakultwta. Ne znam čemu to lažno predstavljanje. Čovrk radi u institutu, gde nema profesorskih nego istraživačkih zvanja. On je naučni savetnik

        • Prof. dr Aleksandar Fatic je redovni profesor Fakulteta za medije i komunikacije, dugogodišnji profesor više Univerziteta u inostranstvu, uključujući Univerzitet Južne Australije, Keele Univerzitet u Velikoj Britaniji, Univerzitet u Helsinkiju, Karlo Univerzitet u Pragu, Angli-Americki Univerzitet u Pragu, Univerzitet Crne Gore, Univerzitet za strane studije u Pekingu…. Izveo je stotine diplomaca, magistra bara i desetine doktoranata, a jedan je od lidera obuke za sudije koji je deceniju u Srbiji sprovodi la Vlada Srbije sa više međunarodnih agencija.

          Sram vas bilo, Borivoje Erdeljan! Klevecete poštenog, uglednog i bolesnog čoveka. Vi ste sramota za Danas!

          • Ništa od toga nije tačno. AKo je održao par predavanja na nekom fakultetu ne znači ima titutlu profesora. Navedite kada je i gde dr Fatić dobio zvanje redovnog profesora.

    • Предаје и на Факултету за медије и комуникације.

  1. Ako će to dovesti do profesionalnih,moralnih,dostojanstvenih, poštenih…neka 4 godine studiranja i prosek viši od 8,5 bude jedini kriterijum .
    Da ne budem kao prosečan „srbin“ sa relativizacijom i onim „ali“ , no ipak :kažu da je ministar finansija bio izvanredan student , npr. ; i za Vođu kažu da je bio pravi štreber (naravno da svi pametni,vredni,talentovani – nisu štreberi) iako je sporna dužina studiranja (čovek je bio zauzet velikom politikom i borbom ) a opet ne bih rekao da bi profesor stao iza njih.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.