Sudeći prema dešavanjima i atmosferi u društvu, sasvim je moguće da to bude kriminalistički triler, sa elementima horora i vrlo malim šansama za „happy end“.

Kako stoje stvari u biračkom telu kada su u ponudi liste stranaka i koalicija, videli smo na aprilskim izborima. Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije potvrdile su svoje rezultate iz 2014. godine i činjenicu da vladajuća koalicija ima stabilnu podršku oko 2,2 miliona glasača. Sve ostale izborne liste zajedno su osvojile oko 1,5 miliona glasova pa, matematički gledano, jedinstveni kandidat vladajuće koalicije ima dovoljnu podršku za pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, u slučaju identične političke ponude i izlaznosti na izbore. Međutim, upravo to, ponudu i izlaznost, može da promeni neko ko se na prethodnim izborima nije kandidovao, a za svoju primarnu ciljnu grupu odabere skoro tri miliona birača koji su, nezadovoljni ukupnom ponudom vlasti i opozicije, apstinirali od glasanja. U tom kontekstu, ulazak Saše Jankovića u izbornu utakmicu može za vlast predstavljati opasnost i ovaploćenje stihova Zvonka Bogdana „onda tvojoj sreći dođe neko, neko sasvim treći“.
Vladajućoj koaliciji, osim potencijalno novog protivnika, otežavajuću okolnost predstavlja i to što je četiri godine isključivo gradila kult ličnosti Aleksandra Vučića pa joj sada može biti problem mobilizacija pristalica da glasaju za bilo koga drugog, a potrebno je i da socijalisti „progutaju žabu“ pa da u skladu s „naprednim vremenom“ po prvi put u istoriji nemaju svog kandidata za šefa države. Svaki drugi scenario, na primer kandidat slabijeg rejtinga od Vučićevog, i izostanak podrške socijalista, izvesno bi značio da nema pobede u prvom krugu, već da se ide u drugi, koji je za vlast uvek opasno prebrojavanje koliko je svih onih koji, bez obzira na velike ideološke razlike među sobom, žele da joj što pre vide leđa.

Paradoksalno, kandidatura Saše Jankovića ne odgovara ni mnogima u aktuelnoj opoziciji, koji gube na političkom značaju ako on uspe da pobedi ili bar osvoji velik broj glasova i tako faktički preuzme barjak u borbi protiv naprednjačke vlasti. Zato će lideri opozicionih stranaka u slučaju njegove kandidature pokazati jesu li i dalje na nivou tragikomičnog lika Mirka Topalovića, koji kaže „hoću svoj deo, nećete da me prevarite“ ili su dorasli situaciji koja zarad opšteg društvenog interesa nalaže drugačije, kreativnije opoziciono delovanje. Ako i oni, kao naprednjaci, budu hteli da eliminišu pojavu „stranog tela“ na političkoj sceni, tako što će Jankovića pokušati da ukalupe u postojeće političke relacije, upropastiće mogućnost da on bude „neko treći“ i pretvoriti ga u trivijalnog kandidata opozicionih stranaka i takozvanog „bivšeg režima“, što je prava poslastica za naprednjačku propagandnu mašineriju i utaban put ka još jednom slabom odzivu birača na izbore i novoj Vučićevoj pobedi.

Autor je sociolog