Foto: Pixabay

Jak levičarski kandidat u nacionalnom mejnstrimu ohrabrio je i socijalistički orijentisane demokrate na nižim nivoima da se kandiduju. Najnoviji primer je mlada levičarka Aleksandrija Okasio-Kortes na nedavno održanim unutarpartijskim izborima demokrata za jednu od kongresnih izbornih jedinica u NJujorku. Pobeda mlade i anonimne političarke nad etabliranim iskusnim demokratom izazvala je novi talas entuzijazma među američkim socijalističkim krugovima, gde se može videti želja da socijalistički kandidati i agenda postanu centralni program Demokratske stranke u budućnosti. Međutim, postavlja se pitanje da li je levičarenje, uprkos entuzijazmu, dobro za demokrate kao stranku?

Ukoliko se pogleda entuzijazam koji vlada oko Sandersa ili Okasio-Kortes, može se reći da ekonomski populizam ili određene politike identiteta mogu mobilisati specifične mase birača i aktivista. Međutim, ne sve. U državama gde su Sanders i Okasio-Kortes locirani, Vermontu i NJujorku, demokratski predsednički kandidati nisu izgubili već 30 godina i predstavljaju najsigurnije demokratske „plave“ tvrđave. Na drugoj strani, postavlja se pitanje da li ovakva politika može mobilisati birače u tradicionalno republikanskim „crvenim“ ili promenjivim „ljubičastim“ zonama, koje je ključno osvojiti radi pobede. Ukoliko Demokratska stranka na ovogodišnjim izborima osvoji većinu u Kongresu, ona može doći jedino zahvaljujući centrističkim kandidatima koji su svoje mandate osvojili u crvenim ili ljubičastim zonama. Plave zone ne mogu biti reper za nacionalni nivo ili za odabir budućeg predsedničkog kandidata za izbore 2020, jer se može desiti pobeda u ukupnom broju glasova i istovremeno izgubljene sve promenjive države koje donose pobedu u elektorima. Ovaj odnos se može dokazati i anketama o rejtingu kandidata. Iako je socijalista Sanders jak sa rejtingom u određenim društvenim grupama, na nacionalnom nivou zaostaje za centristom Bajdenom u proseku za više od 10 odsto po svim anketama.

Socijalistička agenda u slučaju hipotetičkog osvajanja vlasti takođe može biti razarajuća po demokrate srednjoročno. Vrlo je lako u kampanji obećavati „džabe“ visoko obrazovanje ili zdravstvo, ali je teško sprovesti u praksi. Primera radi, ukupne nepokrivene obaveze Medikera i Medikejda prevazilaze godišnji BDP cele Evropske unije. Ovim i drugim sistemima je potrebna reforma uz ozbiljnu ekspertizu, a ne dodatne nepokrivene obaveze koje ih mogu dovesti do kraha. Slični krahovi u istoriji su davali vetar u leđa najtržišnijim „trickle down“ konzervativcima koji su karakteristični po radikalnoj seči socijalnih funkcija države. Svođenje socijalne politike na demagogiju najopasnije je upravo po održivost socijalnih programa.

Na drugoj strani, nuspojava izrazito levičarskih kandidata je i naprasno vaskrsavanje i dolazak u centar zbivanja raznih problematičnih radikalnih grupa poput staljinista, radikalne identitetske levice ili ANTIFA pokreta, koji na drugoj strani dodatno hrane vaskrsavanje opskurnih i radikalnih grupa poput belih supremacionista, ekstremne identitetske desnice ili nacista. Prošlogodišnji sukob ovih grupa u malom Šarlotsvilu, koji je odneo tri života, može ostati zabeležen kao mali eksces, ukoliko ekstremne grupacije ne budu ostrakizovane od strane obe glavne partije. Dok Tramp i republikanci neuspešno deluju u ograđivanju od opskurne desnice, jedina gora stvar po jedinstvo američkog društva bi bilo slično (ne)delovanje od strane demokrata na svoje ekstremiste. Problem je što demokratski socijalisti ne registruju svoje navedene grupe kao problematične. Produbljivanje kulturnog rata i tribalizma nedelovanjem je poslednje što je potrebno izrazito podeljenom američkom društvu.

Donalda Trampa demokrate mogu pobediti kroz široki savez njegovih protivnika, sa umerenim i kompetentnim kandidatom na čelu, koji objedinjuje front i koji je najprihvatljiviji za što šire biračke slojeve. Socijalista može imati pitak i privlačan narativ za aktiviste i tradicionalne birače, ali je ograničen u nerealnosti programa i uskom biračkom telu. S druge strane, centristički kandidat možda nema naročito atraktivan narativ za sadašnji duh vremena, ali je prihvatljiv širokom sloju birača, odnosno može da pobedi. Da li levičarske politike identiteta mogu biti pobednička platforma među belim srednjoklasnim muškarcima u Viskonsinu ili Pensilvaniji koji su doveli na vlast Trampa, a pre toga Obamu? Ne. Da li još jedan mandat Trampa može vratiti već ostvareni nivo društvenog progresa nekoliko nivoa unazad? Da. Levičarski puritanizam kod demokrata predstavlja jedan od najvećih rizika za ovu partiju, kao i za američko društvo, iako po atraktivnosti narativa i entuzijazmu može delovati kao privlačan.

Autor je programski direktor „Novog trećeg puta“