Šovinizam i ćirilica 1Foto: N1

Bugarski je u razgovoru sa M. M. Stevanović (I latinica i ćirilica su pisma srpskog jezika, 11. novembar), pogrešno predstavio ulogu Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka u ovom pitanju te još jednom bez ikakvog naučnog argumenta odbacio validne rezultate istraživanja koje se u toj ustanovi sprovodi.

Citiram: „Lakše je da se izađe s tim predlogom, da se uberu neki poeni, i sa strane ministarstva i sa strane tih nacionalnih lingvista, ali i još nekih ustanova kao što je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Srbije. To je otprilike isti krug političara, istoričara, srbista koji su radili Strategiju razvoja kulture.“

Istraživanje položaja ćirilice u kulturi i javnoj komunikaciji u Srbiji, kao projekat Zavoda, u toku je od 2013. godine i autorski je rad, u potpunosti primeren imenu i karakteru ustanove. Da je g. Bugarski pročitao fusnote u Nacrtu Strategije razvoja kulture Republike Srbije 2017 -2027 uočio bi da se autori nigde direktno ne pozivaju na rezultate u vreme ministra Tasovca prihvaćenog višegodišnjeg projekta. Da li su ih koristili indirektno, ne mogu da znam, pošto nisam član nijedne radne grupe ili komisije bilo koje institucije, uključujući i Ministarstvo kulture i informisanja. Rezultati ovog istraživanja javno su dostupni i svako ima pravo da ih koristi, a u želji da budem pristojan, pokušaje g. Bugarskog da autora istraživanja dovede u vezu sa ljudima koje ne poznaje, svrstavajući ih u nekakav „krug“, nazvao bih u najmanju ruku netaktičnim.

  1. Bugarski već u nekoliko intervjua beži od rezultata sprovedenih istraživanja o položaju standardne srpske ćirilice, koja obuhvataju statističko istraživanje istorije problema, iz njega izvedena opažanja i zaključke prikazane u više naučnih i stručnih radova. Ukoliko mu se rezultati ne dopadaju, a očigledno je tako, ne bi trebalo da poseže za denuncijacijama ideološko-političke prirode. Za sve, pa i za osporavanje, postoji način i red.
  2. Bugarski takođe kaže: „Nema tu interesovanja za prava istraživanja, već se koriste podaci od pre nekoliko decenija. Prate se, recimo, procenti ćiriličnih i latiničnih knjiga, pa se izvuče zaključak da je ćirilica ugrožena. Kakvo je stanje stvari zaista, prema anketama, latinica u mnogim domenima preovlađuje, ali ne sa nekom ogromnom razlikom, ili se podjednako koriste oba pisma.“ U istraživanjima Zavoda nipošto se ne koriste zastareli podaci, već se podaci dobijeni iz različitih izvora posmatraju u istorijskom kontekstu, čemu g. Bugarski – što je intrigantno – ne pridaje bilo kakvu analitičku vrednost. Debatu o položaju ćirilice u kulturi i javnoj komunikaciji, zbog njenog značaja kojeg bi g. Bugarski da minimizira ili poveže sa ispoljavanjem šovinizma, treba temeljiti na objektivnim pokazateljima i u hronološkom okviru.

Važno je pomenuti i polemiku o upotrebi izraza „javna upotreba jezika i pisma“ koju sam, u listu „Politika“, vodio sa g. Bugarskim. Takođe i dva naučna članka u kojima se prikazuje ideološko poreklo i praksa pravne upotrebe termina „javna upotreba“ koji se u podnaslovu uzima za normativan, kao i ogled o razlozima za prelazak Rumunije i Turske sa jednog pisma na drugo, u kom se dokazuje zašto se Srbija u te cipele obuti ne da. Ništa od toga g. Bugarski naučno ne osporava, već prosto ignoriše, lamentirajući, pri tom, nad niskom kulturom dijaloga.

Iz svega navedenog nameće se zaključak da on, lišen validnih argumenata nužnih za racionalnu raspravu, jer pismo nije samo lingvističko već i filološko, kulturno i pravno pitanje, od nje beži, i služeći se ideološkim etiketiranjem izričito daje kompetenciju nekim lingvistima i nekim nevladinim organizacijama, te postavljenom licu u kancelariji za ljudska prava. Da je ne bi vodio, on raspravu o tvrdnji da je hrvatska standardna latinica za srpski jezik stvar ljudskih prava, a ne odluke suverenog naroda i države mu u skladu sa Lisabonskom poveljom, prebacuje na drugi teren. On želi da stvar, u krajnjoj instanci, stavi u kompetenciju Evropskog suda za ljudska prava, uzevši je iz ruku Narodne skupštine i nadležnih ministarstava kulture i prosvete, koji je imaju u skladu sa pravom države na zaštitu i negovanje sopstvenog standarda jezika i pisma.

Spomenuta građa nalazi se ovde: http://zaprokul.org.rs/pregled-polozaja-srpske-cirilice-u-kulturi-i-javnoj-komunikaciji-prelazni-izvestaj-prve-faze-istrazivanja-publikacija/

Autor je istoričar u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.