Svaki srpski politički vođa, koji reši da piše o sebi, nakon što mu građani uskrate šansu da nastavi da ih zasipa svojim liderskim izlučevinama, pokušaće da se osloni samo na svoje impresije.
Ali zbog toga proživljavaće noćne more, jer se njegove predstave o sebi i svojim „vladalačkim dostignućima“ neće poklapati sa raznoglasnim ehom koji do njega dopire iz okruženja, a odnosi se na spoljašnje vrednovanje njegovog rada i ponašanja dok je plutao u političkim vrtlozima.
Zvečaće on tada kao prazna kanta, i gušiti se i na javi i u snu, pokušavajući da razume da li je njegov stvarni lik i učinak ona lepa slika koju je gledao dok se neprestano nameštao ispred medijskih ogledala koje su on i njegove podguzne muve ravnali i glancali, ili je mnogo sličniji ružnim odrazima koje emituje neravna površinama ogledala koje se naziva kritička javnost?
U posebno delikatnom položaju su bili i biće one nedozrele političke vođe koje su relativno mladi postali apsolutni gospodari partijsko-državnih dizgina, a u prethodnom životu nisu izgradili nikakvo stručno-radno gnezdo u kome bi mogli da nastave da žive i rade kao „obični“ građani.
Jer njih, nakon što im preotmu partijsko-državne uzde, dočekuju njihovi politički protivnici koje su oni ružili, pljuvali i sateravali u mišje rupe, ali i oni gnevni građani koji su podržavali njihov uspon, zato što su ih, ti jarani, pomislivši da im je pupak centar vasione, odmah zaboravili i izneverili.
Svakome od njih je u takvim situacijama priređivan i priređivaće se svečani doček u vidu „toplog zeca“, nakon koga su neki, posle tužilačkih istraga, omirisali i zatvor iznutra, a potom ostatak života. Imovina koju su protivzakonito sticali dok su bili bespogovorna vlast i deponovali je na razna „rajska ostrva“ i/ili je poveravali na čuvanje rođacima, prijateljima i poslovnim partnerima, nestajala je ubrzo iz njihovog vidokruga i kontrole.
Kako srpsko društvo i državu sačuvati da ga ciklično ne upropašćavaju umišljeni jarani-samodršci? I kako te jarane zaštititi od njih samih?
U demokratskim društvima sa godinama brušenim procedurama to se čini stvarno slobodnim izborima, te gradnjom i negovanjem podele vlasti i nezavisnih državnih institucija.
Naglasak je na „tvrdom“ i nezavisnom sudstvu!
Setimo se kako su efikasno i beskompromisno uklonjeni Donald Tramp i Boris DŽonson, kad su počeli da kalamute i da pokazuju svoju nekulturu i do tada sakrivane autoritarne karakteristike.
Srbija i posle trideset godina od uspostavljanja višestranačkog demokratskog sistema nije u stanju da spreči pogubna autoritaristička skretanja i nastojanja onih kojima građani poveruju da će se boriti za bespogovornu demokratiju i da će raditi u korist svih.
Svi naši dosadašnji „jarani-autoritarci“ su bili relativno mladi.
Nisu imali autohtono srbijansko poreklo i bili su bez prethodnog ozbiljnijeg dokazivanja u struci.
Svojim dosetkama, osmesima, glumom državničkih karakteristika, optužbama i podsmevanjem prethodnim vlastodršcima, dobijali bi poverenje i glasove birača, i odmah potom počinjali da grade svoj samodržački, manje ili više oduran, svet zasnovan na prisvajanju prava da oni sami upravljaju svakom žilom kucavicom srpskog životoka.
I to koristeći poznate alate samodržavlja: pođarmljivanje medijskog prostora, laž, podele među građanima, mržnju prema susedima i ugroženost od uspešnih država, gradnju Potemkinovih sela, ucene, korupciju, partijsko zapošljavanje, rasprodaju narodne imovine, podmićivanje, lažni nacionalizam, zaduživanje države i tome slično
Sa svakim novim autoritarcem Srbija je sve više rastakana, tako da iz dana u dan sve više očvršćava proročanstvo Svetog Simeona Nemanjića Mirotočivog – „čedo moje, ako ne bude mudrosti, blagosti i pameti, rasućemo se mi u druge čvrste i stojeće narode i razliti se kao voda niz planinu u tuđe reke, i nestati u njima kao da nas nikada nije bilo“.
Simeon je pre gotovo hiljadu godina razumeo da vlast menja strukturu ličnosti, i zato je, nakon što je formirao i učvrstio Srbiju, na vrhuncu svoje vladalačke moći, upravljanje Srbijom preneo na svog srednjeg sina Stefana Prvovenčanog i zamonašio se.
Učinio je to da srpski narod zaštiti od sebe i da u upravu države unese novi podsticajan razvojni vetar.
Danas je neizvodljiva predaja vlasti po modelu Svetog Simeona, jer su partokratske strukture postale neuništive kao virusi.
Da bi se u današnjoj Srbiji sprečilo jaransko-samodržačko ponašanje svih budućih najviših nosilaca vlasti, potrebno je, smatraju mnogi, autoritarni duh koji se učvrstio među našim partokratama, i njihovo nastojanje da na svaki način produže takvu vrstu pogubne lične vladavine, razmekšavati ograničavanjem da se na čelo države mogu birati i postavljati lica koja imaju najmanje šezdeset godina starosti.
Ima i drugih uslova o kojima narod govori, ali o njima ne bismo sada.
Autor je inženjer i univerzitetski profesor
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
