Srbiji je potreban „front solidarnosti“

Zadatak svake dobre vlasti je da spreči polarizaciju u društvu između bogatih i siromašnih i ona ne sme okretati glavu od problema sa kojima se suočavaju ugroženi delovi populacije.

Država u kojoj značajan procenat stanovništva grca u stalnoj oskudici i siromaštvu nema pravo da sebe smatra bogatom i uspešnom.

U jednom funkcionalnom demokratskom društvu građani su ti koji bi trebalo da budu nosioci suvereniteta i država bi morala da služi interesima svih njenih stanovnika podjednako.

Međutim, ne samo u Srbiji nego širom sveta, sve je manje pravedne raspodele bogatstava i neophodne solidarnosti društva u odnosu na ugrožene pojedince ili čitave slojeve društva.

U savremenim društvima naravno, postoji kolektivna svest o tome da svi građani moraju imati jednak pristup ljudskim pravima i privilegijama kao što su zdravstvena zaštita, obrazovanje, krov nad glavom, pravo na rad, adekvatnu zaradu i poslovne prilike.

Svakako, prava ne mogu da postoje bez obaveza te zato pojedinac preko svojih poverenika suverenitet prenosi na državu koja za uzvrat, mora nastojati da obezbedi dobrobit za sve njene građane. Ne uspe li država u tome, ona se ne može smatrati legitimnom.

U društvima koja razara sistemska korupcija, a to se ne odnosi samo na društva u tranziciji nego na žalost, i na razvijene države, socijalne pravde ima sve manje.

Država u kojoj korupcija metastazira, zanemaruje ili uopšte ne obraća pažnju na socijalnu pravdu koja bi trebalo da bude jedan od nacionalnih prioriteta. Nebriga o građanima, posrnuloj državi vraća su u raznim oblicima masovnog revolta.

Ukoliko ne održavamo funkcionalnost demokratskih institucija, ukoliko zanemarujemo ljudska prava i socijalnu pravdu, na kraju ćemo se neminovno suočiti sa stihijom nasilja jer kako je svojevremeno objasnio i Kant, „nikada i ništa ne izaziva pobunu više od nepravde i sva su druga zla ništavna u odnosnu na nju“.

Srbija se nažalost, našla u društvu država sa najvećim socijalnim nejednakostima u Evropi. Istraživanja pokazuju da oko dve trećine stanovnika Srbije nema čak ni prosečna primanja a prosečna potrošačka korpa je nešto nedostižno za više od četiri petine građana Srbije.

Ono što je posebno poražavajuće je da oko tri miliona građana Srbije živi na ivici siromaštva a oko pola miliona u dubokom siromaštvu.

Ima li prostora za više socijalne pravde u Srbiji? Naravno, i ovde se ne radi samo o eventualnim promenama poreske politike i regulisanju tržišta.

Ono što razara Srbiju i svaki pokušaj da se nivo socijalne pravde u njoj podigne na prihvatljiv minimum je upravo korupcija kao najveći neprijatelj jednakosti ljudi širom sveta.

Aktivnom borbom protiv korupcije stvaramo daleko više prostora za umanjenje socijalnih nejednakosti. Pravo na rad, fer zaradu i krov nad glavom mora se smatrati svetim i neotuđivim pravom svih građana Srbije.

Naša zemlja je rastrzana brojnim problemima, razapeta između Istoka i Zapada, liberalizma i konzervativizma, zavađena oko načina na koji bi trebalo rešavati strateške probleme ali običnom građaninu koji je fokusiran na golo preživljavanje, krupne teme znače sve manje jer sve više ljudi shvata da nas u društvu, naše etničko poreklo, zastupanje određenih ideoloških stavova ili religioznost ne definišu u meri u kojoj nas određuje naš socijalni status.

Bitka za socijalnu pravdu je jedan od najzdravijih oblika patriotizma i ne rešava se državnim dekretima nego zajedničkim radom celog društva. Ukoliko Srbija ipak, ne uspe da unapredi jednakost građana, front solidarnosti formiraće se spontano jer će ugroženi ustati da podrže ugrožene pa nas u tom slučaju, očekuje zanimljivo srpsko proleće.

Autor je frilenser iz Subotice