… da dalje ne nabrajam, bile bi potrebne desetine stranica da se navedu različiti, više nego brojni protesti (od kojih za mnoge doznamo samo preko društvenih mreža, preko interneta).

Neki (retki) mediji to zabeleže i objave, a režimski, koji su u ogromnoj većini, uglavnom prećute, ili takve događaje krajnje marginalizuju, ili im sadržinom tekstova i naslova potpuno izobliče smisao. Ali, šta se dešava posle svih tih protesta? Praktično ništa, prekriju se bržim ili sporijim zaboravom, nestanu s naslovnih strana tabloida i ekrana rijaliti televizija, a čitaocima na internetu dodijaju beskrajnim ponavljanjem koje, očigledno, ne postiže nikakve pozitivne efekte pošto sve ostaje po starom.

Sve ljude koji ma zbog čega protestuju Vučić i njegova klika nazivaju plaćenicima, izdajnicima i mnogim drugim pogrdnim rečima. Kada bi se svi protestanti brojčano sabrali, činili bi više od pola stanovnika Srbije. Pa kako onda ta polovina na sve te mnogobrojne uvrede ćuti? Pa ćuti tako što smo učili mitologiju, ne i istinitu istoriju. Niko od istoričara, primera radi, nije napisao da smo dve trećine svog bivstvovanja proveli u ropstvu (vizantijskom, turskom, nemačkom, komunističkom…)

Naprotiv, u svim udžbenicima istorije beskrajno je bilo ponavljano kako smo mi slobodoljubiv narod, kako smo se oduvek opirali svakoj tiraniji, kako smo uvek želeli samo svoje i nikad tuđe (zato se valjda car Dušan sada toliko mnogo ponovo slavi), veličali smo vazala Marka Kraljevića i oblatili čestitog Vuka Brankovića, izmišljali događaje koji se nikad nisu desili (počev sve od zlatnog escajga na dvoru Nemanjića).

Veoma mi je žao što sam zaboravio ime istoričara koji je, pre više godina, promovisao sledeću tezu: viševekovno ropstvo pod Turcima učinilo je da su živi preostali samo Srbi koji su bili krajnje pokorni, sluge i poslušnici, a svi koji su dizali bune i ustanke, dakle hrabri ljudi, bili pobijeni. Tako je u Srbiji nastao izvesni genetski kukavičluk, spremnost da se uvek udovolji gospodaru ma šta on radio i ma kako vladao, te da su današnji Srbi uglavnom potomci tih nedostojnih ljudi.

U prvi mah, ova teza mi je delovala nategnuto i iskonstruisano. Eugenika je, kao nauka, danas u svetu ignorisana, pa i zabranjena, ali neka novija istraživanja pokazuju da među ljudima zaista postoje genetske razlike, da narodi nisu svi isti. (Primera radi, kod naroda koji žive na Himalajima neki geni su promenjeni da bi ljudi mogli da udišu razređen vazduh.) Jedna biologičarka u Engleskoj s dosta prava je postavila logično pitanje: zašto bi ljudi za razliku, recimo, od pasa, bili svi isti, ako psi to nisu, kod njih su razlike već i vizuelno lako uočljive, a po karakteru, temperamentu i raznim drugim osobinama rase se znatno razlikuju.

Naravno, ovakve spekulacije su sumnjive i nedovoljno utemeljene i istražene, ali ako jedan narod uporno ćuti na sve ogromne, lako vidljive prevare, na bezbrojne laži i neuverljiva objašnjenja, ako bespogovorno sluša vlast i kada ona nije u pravu – a najčešće i nije – onda je sasvim razumno postaviti pitanje: pa dobro, šta se to s nama Srbima događa? Zašto dižemo proteste na koje već koliko sutra zaboravimo? Je li u pitanju samo kratko pamćenje ili beskrajan, genetski usađen kukavičluk?

Autor je književnik i kartograf