Šta danas, posle našeg Ništa

… živimo postnuklearno, posttranziciono, postideološko, postpesimističko Ništa, bez velikih ideala ili snova, tako uspešno devalviranih u decenijama iza nas. I dok je purpurna izmaglica Ameriku postepeno navodila na sve bestidniji seks, drogu i rokenrol (sve do naftnih polja na Bliskom istoku), čini se da je ovaj deo sveta, nekada iza gvozdene zavese (mada eksperiment u okvirima tadašnje geopolitičke mape Evrope), ostao uskraćen za hefnerovske terevenke i divlje zabave (osim u uskim krugovima visokih partijskih razvratnika), ali zato sasvim izvesno, postao dovoljno zreo za težak narodni mamurluk. Šta ćemo danas, posle našeg Ništa?

Generacija kojoj pripadam, ta eksperimentalna Generacija X, bivši Titovi pioniri i pionirke, radnička deca prevarena da veruju u poštenje i pravdu, u devedesetim godinama borila se za golu egzistenciju, pokušavajući da galopirajući turbo-folk pobedi indeksom, da ignoriše inflacije i devalvacije, surčinske, zvezdarske, zemunske i druge klanove, da, uprkos svemu, diplomira, a onda i da nađe neki posao… Svedočili smo enormnom osiromašenju svojih drugova (ne svih, beše tu i crvene buržoazije sa partijskim knjižicama vladajuće partije) i komšija i nestajanju srednje klase. Te iste generacije provele su tada tri meseca na ulicama, na antirežimskim demonstracijama protiv Slobodana Miloševića. Oni srećniji, oni koji se nisu ugasili na ratištima ili sasvim potrošili u zemlji koja tako efikasno ubija optimizam i nadu, bili su potom tužni hroničari ubistva premijera, čoveka koji je za većinu ondašnjih studenata predstavljao nadu u svetliju budućnost. Zatim smo, klizeći u sredovečnost, ispumpani i razočarani, posmatrali kako se točak istorije vrti unazad, sve dok, 2019. godine, ova zemlja nije potpuno zaličila na onu iz perioda našeg studiranja, na „vesele“ devedesete.

Danas, sa ljudima na ulicama i autoritarnim režimom koji je potpuno ukinuo medijske slobode, sve ovo doživljavam kao rimejk lošeg filma Dejana Zečevića, „Kupi mi Eliota“, kao deja vu jedne horor komedije, koja nam se dešava jer nismo naučili lekcije iz prošlosti. Hiperstilizovani alanfordovski likovi, isti oni koje smo gledali kako uspešno seju mržnju sa skupštinske govornice, pojačavaju utisak života u Apsurdistanu, mestu u kojem je logika davno iskorenjena, mestu u kojem je, kao u nekakvom Matriksu, moguće doživeti „neprekidno usporavanje istorije“. Likovi politikanata, prepisani iz Orvelove kultne knjige, defiluju našim životima, gledaju nas kroz špijunke, izlaze iz rerne, prate nas preko društvenih mreža, uleću nam u mikrokosmos preko štampe i medija, čine nam život nepodnošljivim. Život u Srbiji je godine 2019. kao život u ludari, s tim što nije sasvim uočljiva razlika između lekara i pacijenata. Bilo kako bilo, istorija se ponavlja, događa se (da li?) narod. Iako smo zarobljeni u Matriksu, iako je sve samo privid, čini se da se vremena ipak menjaju… Bob Dilan je u svojoj čuvenoj pesmi napisao: „Linija je povučena, kletva je bačena, onaj koji danas korača sporo, sutra će biti brži od drugih, naša će stvarnost uskoro postati prošlost, taj poredak brzo bledi… Onaj ko je danas prvi, kasnije će poslednji biti, jer vremena se menjaju.“

Kod nas, izgleda, vreme stoji, osećaj je skoro isti kao pre tri decenije, sloboda tek treba da se (opet) osvaja. Ipak, ne mogu se odupreti osećaju je da to više nije onaj isti narod. Nije isti iz dva razloga. Klinci rođeni devedesetih godina sada su ljudi podeljeni na botove i one koje politika uglavnom ne zanima. Ima, doduše i onih trećih, ali, čini se da njima baš nije sasvim jasno šta bi trebalo da bude cilj njihove političke borbe. Mislim, ako se borimo da izađemo iz Zone sumraka 30 godina, i ne polazi nam za rukom, ako i dalje imamo institucije koje ne funkcionišu, Javni servis koji prećutkuje, pravdu koja se ne izvršava i nepravdu koja je evidentna, kakva je onda korist od političke borbe. Bolje je anestezirati se u kafani, živeti na društvenoj mreži, ići na utakmice ili u šoping molove… A tu je i sveprisutna Služba, koja uspešno plasira tezu „Da ovi odu, a da se ovi ne vrate“, relativizuje i izjednačava sve, žrtve i zločince, poštene i lopove, dobre i loše. Svi su isti, kvarljivi, potrošni i uzaludno je menjati vlast, omiljena je deviza krokodila u našoj bari. Sveprisutno svađanje lidera bivše opozicije, svakodnevni spinovi o tome ko je šta rekao i ko je koga optužio dovode šizofrenu atmosferu do tačke usijanja. Nema mesta čestitim i poštenim, Apsurdistan takve jede za doručak. Ima samo za rotvajlere, za one sa iskeženim vilicama, za ljigave rektalne alpiniste koje čekaju naredno deljenje vlasti, love i privilegija. Za sluge i poturice, za one koji su neprolazni i večni.

Šesnaest godina od ubistva demokratskog premijera, osećam da su gibanja takva da moraju proizvesti nekakav bruj, nekakav huk. Nezadovoljstvo naroda i bahatost i nekompetentnost vlasti pravi pukotine u zidovima i bedemima trulog carstva. Samo, hoće li on moći da napravi talas? Ili ćemo čekati još koju deceniju da se vreme ubrza, da nas istorija pusti na miru i da bar, ako ništa drugo, možemo da zamislimo budućnost. Dilan u svojoj pesmi kaže: „Uskoro će vam protresti prozore i prodrmati zidove, jer vremena se menjaju…“

Zvuči proročki, zar ne?

Autor je istoričar i pisac