Šta jeste plagijat? 1

Shvatam takođe da je prof. Jasminka Hasanbegović, jedna od sedmoro, obnovila tu optužbu u javnosti nekim, čini se umesnim povodom. Vidim i to da je prof. Mitrović zbog toga protiv nje podneo tužbu. Iz presude shvatam da detaljno obrazloženje plagijata koje je sačinila sedmorka nikada nisu osporena, niti osporavana, ali da se tužena ipak obavezuje da tužiocu isplati naknadu štete. Vidim da se u presudi pominju dva etička odbora koja su slučaj razmatrala, ali zaključujem da se ona temelji isključivo na oceni neformalnog „veća redovnih profesora“ pomenutog fakulteta koja u vidu nekog dokumenta ni ne postoji. Sve shvatam i ništa ne razumem.

Plagijarizmom u nauci bavim se zajedno s kolegama iz CEON-a već dugih deset godina. CEON je aktivan član Komiteta za etiku publikovanja (COPE). Svakodnevno primamo metodološke analize slučajeva plagijarizma i na njima učimo. Proverili smo oko 4.500 naučnih radova i otkrili skoro 500 suspektnih na plagijarizam različitog obima i oblika. Nalazi koje verifikujemo uglavnom se uvažavaju. Većina drastičnih slučajeva je razrešena opozivom radova. Mislim da znamo šta plagijat jeste, a šta nije. Za nas je nesporno da je udžbenik Dragana Mitrovića „Osnovi prava“ plagijat.

Plagijat, naime, to jeste i onda kada autor, prepisujući, zameni sinonimom poneku reč, kada u neki prepisani paragraf ugradi i po koju svoju rečenicu. Rad ostaje plagijat i ako naznači izvor iz koga je prepisao, a da pritom svaku preuzetu deonicu nije jasno označio na propisani način. Jeste plagijat čak i ako napiše posvetu autora originalnog rada. Ili kada kaže da je od njega dobio usmenu saglasnost da rad rediguje i objavi ga pod svojim, i samo svojim imenom. Ili kada tu saglasnost dobije od člana porodice kao naslednika, što je ovde navodno bio slučaj. Pored naslednika i „sekundarnog autora“ u ovom scenariju postoji i treća strana, a to je akademska javnost, koja takve aranžmane ne poznaje i na njih ne pristaje. Za nju postoji rent-a-car, rent-a-bike, itd., ali ne i rent-a-book, ne bar u smislu iznajmljivanja autorstva.

Kako je moguće da stavovi „veća redovnih profesora“ jednog tako uglednog fakulteta tako bolno odudaraju od opšteprihvaćenih publicističkih normi. Usuđujem se da ocenim da je to zato što je jedan eminentno etički problem, rešavan isključivo administrativno-pravnim sredstvima, pa još na autoritaran način. Kada je sve što imate čekić, svaka stvar vam liči na ekser (A. Kaplan).

Neko će reći da je takvo tumačenje bez osnova, pošto su sudskoj odluci prethodila rešenja čak dva etička tela. To jeste tačno, ali samo utoliko što su ona slučaj razmatrala, ne i rešavala. Iskazala su potpunu nemoć da sprovedu bilo kakvu autonomnu istragu i tome se ne treba čuditi. U skorašnjoj anketi CEON-a članovi takvih odbora u Srbiji su uglavnom saglasno odgovorili da odlučuju na osnovu propisa koji „ne obezbeđuju efikasnost“, da ti propisi „nisu jasni i međusobno usklađeni“, niti „realno primenljivi“. Većina ih takođe tvrdi da trpi „pritiske i opstrukcije“ i da je „odlučivanje neprincipijelno“, a skoro većina da su im „stručna znanja nedovoljna“ i da im „nedostaju vodiči/alati/ekspertize“. Ne verujem da je iko od odlučilaca u ovom predmetu ikada pročitao ijedan protokol COPE-a? Znam da se nije obratio CEON-u za tehničku pomoć, mišljenje, za bilo šta. Vidim da je rešenje univerzitetskog odbora potpisao jedan profesor Pravnog fakulteta? Zar on nije izuzet zbog direktnog sukoba interesa? Ne dovodeći u pitanje njegov niti integritet bilo kog drugog u ovom procesu, tvrdim da su sve donete odluke duboko pogrešne i društveno opasne. Pored ostalog, one praktično amnestiraju sve političare-plagijatore, sadašnje i buduće.

Postoji još nešto. Postoje, mimo spornog udžbenika, još bar dva rada D. Mitrovića koja se moraju smatrati plagijatima ili autoplagijatima, svejedno. U jednom slučaju reč je o zajedničkom radu koji je preveden da bi bio ponovo objavljen, ali sada kao samostalan. Pritom se nekadašnji koautor nigde ne pominje. Drugi je delom preuzet iz master rada autora istog prezimena, očigledno člana uže porodice. I u tom slučaju autorstvo je izjednačeno s porodičnom imovinom. Oba rada su objavljena znatno nakon prvobitne optužbe, što ukazuje na to da Mitrović prosto ne zna šta je dopušteno, a šta nije, da ne misli da je kriv i da je zato s pravom kivan, i to u meri da mu samo novčana naknada može doneti odgovarajuću satisfakciju.

Iskreno se nadam da je tako. Ali, šta ako je reč o osionosti, o jednoj alotropskoj modifikaciji dobro poznatog stava „može mi se i hoće“? Šta ako i ovde imamo na delu onu „ko ima nešto protiv neka osnuje stranku“ ili onu „ko sumnjiči moje Špreko noći stečeneĆ milione neka podnese krivičnu prijavu“.

Zato je od opšte važnosti da J. Hasanbegović ne plati tu strašnu i ponižavajuću odštetu od 600.000 dinara koliko joj je „odrezano“ u prvom stepenu. Jer, ako se to dogodi njoj, dogodilo se svima nama. Pristojan mladi svet će sve više odlaziti, a oni koji ostanu moći će jednog dana da obznane da je Srbija najzad ispražnjena od svakog morala.

Autor je univerzitetski profesor u penziji i predsednik CEON-a – Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci