Šta zna Merkel a ne zna Vulin 1Foto: Goran Stanković

Tek što su, nakon višemesečne pauze, nastavljeni pregovori Beograda i Prištine, pod pokroviteljstvom EU, u medijima je objavljena vest da Nemačka ugovara izvoz oružja i vojne opreme na Kosovo.

Za poznavaoce prilika, ista ne predstavlja iznenađenje.

Ukoliko je tačna, opet se aktuelizuje pitanje transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) u vojsku Kosova i dovodi u pitanje dinamika normalizacije odnosa, postizanjem sveobuhvatnog, konačnog i pravno obavezujućeg sporazuma dve strane.

Ubrzo je odreagovao ko bi drugi do Aleksandar Vulin – ministar odbrane (koji to nije od 3. juna), „upozorivši“ Nemačku da krši međunarodno pravo.

Zna to kancelarka Angela Merkel, a trebalo bi da zna i drug Vulin – međunarodno pravo je za slabe, ne za velike sile.

U to smo se uverili tokom proteklih decenija.

Nakon par dana vest je prokomentarisao i predsednik države, napominjući da ne isključuje mogućnost snabdevanja Kosova nemačkim oružjem.

Uočljivo je da je „obaveštajne podatke“ tumačio na osnovu saznanja iz medija, a ne izveštaja Vojnoobaveštajne agencije (?).

„Vrhovni komandant“, glavni i jedini pregovarač i „zaštitnik“ srpske zajednice na Kosovu i Metohiji (KiM) je, više puta, izjavljivao da je formiranje vojske Kosova bezbednosni izazov za Srbiju i pretnja miru na Balkanu i da će, ukoliko do toga dođe, država reagovati na ozbiljan način.

Kako?

Nismo čuli odgovor, ali jesmo „uveravanja“ da je Srbija dovoljno velika da ume da kaže šta su njeni interesi koje može, hoće i mora da zaštiti.

Imaju li entuzijazam i samopouzdanje predsednika Vučića osnova? Imaju li Srbi na KiM razloga da budu zabrinuti za svoju bezbednost?

Pre samo nekoliko dana izjavio je da su pred Srbijom teška vremena, možda najteža od proglašenja nezavisnosti Kosova.

Treba mu verovati. Zar se to nije znalo i do sada?

Podsetimo se – SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Holandija, Belgija, Poljska, Švedska,… podržavaju promenu mandata KBS (bez saglasnosti Srba i izmene ustava Kosova), njihov razvoj i unapređenje sposobnosti, tvrdeći da je formiranje vojske suvereno pravo Kosova kao nezavisne države; Priština je, od 2013, desetine pripadnika KBS poslala na školovanje i usavršavanje u vojnim akademijama SAD, Engleske, Nemačke, Turske, Makedonije i Hrvatske; već su postavljeni i akreditovani vojni izaslanici u Vašingtonu, Londonu, Berlinu, Briselu, Parizu, Ankari, Hagu i Tirani; KBS imaju sporazum o saradnji s Nacionalnom gardom Ajove i njeni pripadnici učestvuju na pojedinim vežbama drugih oružanih snaga i NATO; opremanje KBS nije novost – nemačka kompanija „Hekler i Koh“ je nekoliko godina prodavala oružje snagama bezbednosti Kosova i kosovskoj policiji, a zna se i da je Nemačka 2018.donirala 44 (korišćena) džipa „Mercedes-Benz“ kampu za inovacije i obuku KBS u Prizrenu (bivšem kampu nemačkog kontingenta KFOR); sredinom 2018. godine, potpisan je ugovor sa američkom kompanijom „AM General“ o kupovini 24 višenamenska vojna vozila, dok su američke vlasti donirale 27 „hamera“; ozbiljan interes za naoružavanje Kosova iskazala je i Turska, koja je (2017) donirala 20 oklopnih transportera.

Ne bi bilo iznenađenje da svoj doprinos opremanju daju još neke članice NATO.

Nisu li ovo pokazatelji da je, ipak, upaljeno zeleno svetlo za transformaciju KBS u vojsku Kosova (koja će, do daljeg, verovatno zadržati postojeći naziv), znatno pre kraja desetogodišnjeg perioda (2028)?

Bez obzira što će se sve odvijati pod kontrolom i pažnjom Zapada, od samog opremanja važnija je činjenica da stvaranje oružanih snaga ima veću političku težinu nego vojnu.

To je put ka državnosti.

Radi se, gotovo izvesno, o nepovratnom procesu, a da li će njegovo sprovođenje biti zamena za nešto što će dobiti Srbija – ostaje da vidimo.

Ostaje da vidimo i ko će razmatrati situaciju i doneti odluku.

Svedoci smo sveopšteg zaklinjanja i zaklanjanja iza nacionalnih interesa, bilo da se nešto prihvata ili odbija, bilo da se napada ili brani, a da niko, pri tome, ne čini više na delu nego na rečima.

Interes Srbije je, svakako, iznalaženje pravednog i održivog rešenja, jer samo takvo može omogućiti pomirenje i trajni mir na ovim prostorima, ali i u regionu.

No, da li su mogući dijalog i normalizacija stanja, iznalaženjem „kompromisa“ u okolnostima isključivosti pregovarača i dvostrukih standarda posrednika – upravo onih sa kojima imamo (prema uverenju predsednika Vučića) najbolje odnose u svojoj istoriji?

Doprinose li takvi odnosi regionalnoj saradnji i unapređenju stabilnosti na ovim prostorima?

Značajan deo naše javnosti smatra da nam je Rusija ključna podrška koja se ogleda u spremnosti da prihvati sporazum između Srba i Albanaca.

Shodno tome, ono što je dobro za Srbe prihvatljivo je i za nju. To je korektno, ali – znamo li šta je dobro za nas?

Kolektivno otklanjanje izvora nestabilnosti ili oslonac na sopstvene (ne)mogućnosti?

Da bi obezbedile sebi mir, sigurnost i ekonomski napredak, nacionalne države se udružuju i prihvataju određene univerzalne principe i norme koji su iznad njih. Srbija ne treba da bude izuzetak.

Bez sumnje, na pleća donosioca odluka u Beogradu pao je ogroman teret, a situacija odaje utisak da je vlast zatečena i da trenutno nema racionalne odgovore.

Nesposobna da napravi, koliko-toliko, uređenu državu, ne zna šta bi sa Kosovom.

Dovođenje (više puta) Vojske Srbije u najviši stepen pripravnosti svakako nije bila odmerena i staložena reakcija.

Nasuprot tome, „nadanja“ predsednika države, predsednice Vlade i ministra odbrane da Srbija neće morati da upotrebi svoju vojsku da bi zaštitila Srbe izraz su emotivnog sagledavanja situacije i „maskiranje“ nemoći da se povrati suverenitet i sačuva teritorijalni integritet (koji se više, gotovo, ni ne pominju).

Da li je na pomolu poraz nekonzistentne politike?

Nagoveštaj ishoda mogla bi da bude nedavna izjava „glavnog pregovarača“ da će Kosovo dobiti nezavisnost i suverenost na celoj teritoriji, ali ne zato što će on da ga prizna, već zato što nije prošlo rešenje koje je nudio.

Pri tom, nije precizirao šta je i kome nudio.

Nije uvek opravdano i svrsishodno optuživati druge (čak i sopstveni narod) za sve naše nedaće i teškoće. Nužno je i preuzimanje lične odgovornosti.

Ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je ovo pitanje koje Srbiju čini nedovršenom, nedefinisanom i neefikasnom državom u kojoj ništa nije izvesno osim neizvesnosti.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike

close
Šta zna Merkel a ne zna Vulin 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.