Starenje, solidarnost, digitalizacija

Iako pojam deluje jednostavno i podrazumevajuće bilo bi korisno i interesantno uraditi nekom prilikom opštu anketu sa jednim jednostavnim pitanjem: Šta je za Vas međugeneracijska solidarnost?

Verovatno bismo bili zadivljeni obiljem odgovora i značenja ovog pojma za svakog pojedinca. A moguće je i da bi ljudi zastali na trenutak i zapitali se kako da opišu šta im je prva asocijacija na pomen ove dve reči.

Više nivoa odnosa

Svakako, taj sistem različitih odnosa odvija se na više nivoa, od onog osnovnog i najvažnijeg za pojedinca unutar porodice, preko raznih zajednica i organizacija, poslovnih i društvenih u čijem radu učestvujemo, pa do države i šire, regionalnog i globalnog nivoa. Međugeneracijska solidarnost je važna za opšti društveni i ekonomski razvoj. Tog razvoja zapravo ne bi bilo bez transfera znanja između generacija, a intenzitet razvoja u velikoj meri zavisi i određen je načinom i brzinom tog prenosa.

Čini se da se zbog brzine današnjeg života, koja predstavlja glavnu odliku savremenog društva, ne posvećuje dovoljno pažnje prenosu znanja, iskustva, pa i vrednosti među generacijama i da se zbog toga društva često odriču vrednog resursa. Doba u kome živimo zahteva da se izrazimo u ekonomskim parametrima i da sve ideje, projekte, programe i planove izrazimo u tačno izračunatim novčanim jedinicama. To je prilično teško kada se govori o vrednovanju međugeneracijske saradnje, solidarnosti i dijaloga.

Moguće je, naravno izračunati neke efekte ove vrste solidarnosti i razmene, naročito one segmente koji podrazumevaju razmenu dobara i usluga unutar generacija, ali je nemoguće izmeriti vrednost razmene emocija, koje su možda i najznačajniji delovi mozaika ovog složenog društvenog konstrukta.

Sve navedeno govori u prilog neophodnosti kreiranja institucionalnih načina (nešto poput „međugenaricijskih centara“) za prenos znanja i iskustava, što ne znači da ne treba nastaviti dalje paralelno funkcionisanje i unapređenje neformalnih načina, koji uveliko funkcionišu i pomažu nam da se lakše organizujemo i snađemo u vođenju života. Mnogi društveni mehanizmi moraju ostati u domenu nemerljivih vrednosti i ostati u domenu emocija i nematerijalnih vrednosti.

Prijateljstvom na stereotipe

Ljudi često nisu svesni koliko prijateljstva među osobama koja pripadaju različitim generacijama utiču na lični razvoj i podstiču na promenu uglova posmatranja mnogih životnih izazova. A najveća prepreka u razvijanju odnosa solidarnosti među generacijama su pomenuti stereotipi i predrasude koje pripadnici jedne generacije imaju o pripadnicima drugih generacija, a koji zapravo predstavljaju pojednostavljenu i pogrešnu sliku baziranu na dominantnim mišljenjima koja se u javnom mnjenju formiraju kroz razne kanale uticaja.

Dominantna predstava u javnosti o starijima u javnosti je da ih je mnogo i da predstavljaju teret za društvo, naročito za sisteme penzijsko-invalidskog i zdravstvenog osiguranja, zbog zavisnosti, bolesti i nekorisnosti. Neretki su prikazi prevara i nasilja nad starijima kao posledica njihove nemoći i lakovernosti. Sa druge strane, ni mladi često nisu prikazani kao vredni članovi društva, već kao lenji, nezainteresovani za svet oko sebe, sebični i nepouzdani – ukratko, osobe na koje se ne možeš osloniti.

Naravno, ništa od ovoga nije istina (ne sporeći da ima pojedinaca sa različitim karakternim osobinama, uključujući i ove negativne) i da tek kada se uđe u interakciju sa ljudima različitih doba, interesovanja i znanja može da se sagleda greška u individualnom i kolektivnom pristupu bilo kom odnosu. Korist od međugeneracijske solidarnosti, dijaloga i razumevanja naročito je vidljiva kod sistemskih vidova organizacije, poput volonterskih servisa, u kojima se organizuju razne vrste volonterskih aktivnosti koje povezuju gotovo sve generacije na raznorodnim poslovima i temama i gde se na jedan gotovo neprimetan način povezuju ljudi najrazličitijih uzrasnih grupa, afiniteta, znanja i vrednosti.

Zagrljaj „na daljinu“

Govoriti danas, u aktuelnom društvenom kontekstu, o ovoj temi bez posebnog razmatranja uticaja ubrzanog razvoja tehnologije – posebno digitalizacije, ali sve više i robotike bilo bi neozbiljno. Pomenuti razvoj svakako predstavlja najveće ljudsko dostignuće i nama koji smo svedoci tog razvoja pružena je mogućnost da u realnom vremenu sagledavamo mogućnosti za primenu tih tehnologija u različitim sferama života, uključujući i međugeneracijsku razmenu, saradnju i dijalog.

Susreti generacija danas se mogu odvijati na mnogo više nivoa i načina. Do pre samo nekoliko godina bilo je nemoguće videti svoju decu i najbliže koji žive „preko okeana“ češće od jednom godišnje, ili čak jednom u dve ili tri godine.

Danas je to zahvaljujući raznim mobilnim aplikacijama, instaliranim na, ne više tako skupim, pametnim telefonima, moguće realizovati svakog dana, pa, čak je i čuvanje unuka na daljinu postalo dostižno. Naravno, nema dileme da zagrljaj i dodir ništa ne može zameniti, ali to ne znači da ne treba koristiti mogućnosti koje su nam pružene. Sa druge strane, isti ovaj razvoj preti da stvori nove podele, nov jaz među generacijama pa i širu društvenu podelu, ako društvo i država ne učine sve što im od mera i mehanizama stoji na raspolaganju da spreči „digitalnu isključenost“ starijih građana i nove oblike „digitalne diskriminacije“. Treba imati u vidu da treba da se razumemo i da prilikom digitalnog opismenjavanja vodimo računa o nivou znanja i godinama onih kojima pomažemo da savladaju te nove veštine. Nema ništa gore od toga da ostavimo starijeg čoveka ili ženu poniženog nakon obuke koja nije prilagođena potrebama i prethodnom znanju, jer ih činimo dodatno nesigurnim u pogledu novih tehnologija.

Nije isto reći devojčici od 12 godina i, primera radi, gospodinu od 78 da samo treba da klikne dva puta na F6, pa insert … Rodili su se u potpuno drugačije vreme, što je prednost ne prepreka. Naravno, ako hoćemo da se razumemo: starenje, solidarnost, digitalizacija…ali ništa bez emocije.

Stari(ji) i jezik

Vremenom se stvari menjaju pa i značenje reči i izraza. To je stvar i ličnog i društvenog razvoja, a jezik je taj koji odražava stvarnost. Tako je i sa odnosom prema starijima i starenju.

Kultura starenja vrlo jasno odražava i opštu kulture i čini je boljom li gorom. Reč starac/starica nekada je bila na neki način sinonim za mudrost, iskustvo, poverenje, emociju. Toliko da je „starac“ bio sinonim za tasta u Zapadnoj Srbiji, što bi značilo da je u pitanju poseban znak poverenja. Danas je to sasvim drugačije. Koliko puta ste u gradskom prevozu, pošti, supermarketu, čuli komentar poput „gde je ova baba pošla?“ ili „zar ovaj deda nema negde drugde da ubije vreme?“

Tome su načinom izveštavanja delom doprineli i mediji koji su, pored ostalih banalnosti i vulgarizama proizvedenih u vremenu lutanja za novim vrednostima ovom pojmu dodelili negativnu pa i uvredljivu konotaciju.

Iz opšteg narativa se stiče utisak da su stariji problem, balans društva, beskorisna grupacija koja je teret budžetu ali porodicama. Sve prisutniji trend koji favorizuje kult mladosti i fizičkog izgleda u medijima dobija svoj izraz kroz naslove „Odlično izgleda u šestoj deceniji, dobro se drži za jednu babu“ ili „Od lepotice do starice“ za nekog ko je samo odlučio da se ne farba, ili „Pregažena starica od 60 godina“, „Pokraden starac u Kraljevu“ i sl.

Za pametnog dosta! Od kakvog su značaja godine za sve ove vesti?! Naši najstariji sugrađani zavređuju poštovanje koje se u značajnoj meri reflektuje i kroz jezik koji se koristi. Mediji kao odgovorni partneri u kreiranju kulture govora trebalo bi da upotrebljavaju adekvatnije izraze za starije sugrađane kojim naš jezik obiluje i promovišu teme koje starost ne vidi samo u negativnom kontekstu.