Što je više građana, to je manje podanika

Kako su izbori i glasanje, a ne testere i vešala način da se odluči ko će, a ko neće biti na najvažnijim državnim položajima. Kako se, u krajnjoj liniji, volja naroda izražava samo kroz glasačke kutije, a ne na ulici. O tome najčešće govori trenutni predsednik Srbije, ali o tome ponekad progovore i drugi visoki funkcioneri vlasti, kako svetovne, tako i duhovne.

U Srbiji ima odviše daljeg i bližeg istorijskog iskustva koje ovakvim rečima daje posebnu težinu. I zbog kojeg nijedan razuman građanin naše zemlje, protiv njih ne može načelno ništa da prigovori.

U državi, kojom skoro dvesta godine ne upravljaju strani osvajači (s kratkim izuzecima u dva svetska rata), previše je bilo nasilnih prevrata, ubistava vladara, revolucija i simuliranih „izbora“ vlastodržaca da bi se one osporavali. Naprotiv, ne samo da se u savremenim konstitucionalnim demokratijama vlast ne stiče nasiljem, već je izričito proklamovano da najviša vlast pripada narodu, koji je vrši neposredno, putem referenduma ili posredno, putem slobodnih i neposrednih izbora.

Tako je i prema Ustavu Republike Srbije (član 2). Dakle, politika, kao aktivnost donošenja odluka koje se tiču svih, danas se smatra kao zajednička, javna stvar, o kojoj svi građani, direktno ili indirektno odlučuju. Zato je danas u njenom središtu, barem deklarativno, njegovo visočanstvo građanin.

Tako dolazimo i do prirode tekućih protesta protiv aktuelnog srpskog režima. O tome postoji terminološka ali i suštinska zbrka u javnosti ili, bolje rečeno, u obe paralelne javnosti u Srbiji. I dok se ona sa strane vlasti namerno kreira i podstiče, dotle je antirežimski nastrojena javnost u tu zbrku bespotrebno upala. „Zbrka“ je u tome da li su u pitanju građanski ili politički protesti.

Upravo činjenica da su građani Srbije izašli na ulice kako bi uistinu postali građani – a to znači politički subjekti, a ne objekti – govori da je reč o političkim protestima par excellence.

I što je više stanovnika Srbije koji su uvereni da je u njihovom interesu da to zaista postanu, to je više verovatno da će protesti uspeti. Jer, što je više građana, to je manje podanika. Što je manje podanika, to je manje sledbenika (ove i svake druge) vlasti koja teži da od građana napravi podanike, to jest ljude koje poput stvari premešta s mitinga na miting, čiji glas, poput robe, kupuje sinekurom ili radnim mestom i koje pretvara u svoje sluge, ucenjujući ih strahom za golu egzistenciju. Vlastodršci koji to rade, ne znaju bolje ni drugačije, jer ne razumeju šta je uređeno društvo, ne znaju šta je javna politika a većina ne zna ni svoj konkretan posao. Otuda, s jedne strane, njihova samovolja, jer u razložnom dijalogu o političkim odlukama koje donose, ne bi kompetentno umeli ni da započnu a kamoli da dovrše dijalog sa ishodom koji bi za njih bio povoljan.

I otuda, s druge strane, pošto dijaloga nema, jedino što im ostaje kako bi sproveli samovolju jesu ucena i sila, kojima će nametnuti svoju „odluku“, svoju „politiku“. I otuda, najzad, s treće strane, drastično urušavanje unapred postavljenih pravila, jer samovolja i sila ne haju za ustav i zakone koji je zauzdavaju. Ovo poslednje predstavlja najozbiljniju od svih šteta koje čine. Jer, ako su institucije zatrte, ako su zakoni i ljudska prava pogaženi, onda ne postoji ni građanin. A onda, i tako se vraćamo na lažnu dilemu s početka, ne postoje ni izbori, na kojima taj isti građanin slobodno odlučuje o politici i o tome ko će upravljati državom. Zato je danas i ovde dilema „izbori ili nasilje“ lažna. Jedina dilema je „protest ili ćutanje“. Premda, mislim da ni tu, za istinskog građanina, prave dileme nema.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu