Strategija održivog propadanja obrazovanja 1

Kao i više puta do sada, gospodin Đukanović je u svojim iskazima spojio stručnost i jasnost i ponudio zanimljivu perspektivu odgovarajući na pitanja jesmo li zaista nepismen narod, hoće li nam internet uništiti jezik i kako da sačuvamo ćirilicu.

Predlažem da pogledate ovo gostovanje, sad kad se ionako sve može ispratiti i naknadno, najzad, ovo doba moderne komunikacije ne mora da bude samo zao gospodar, može biti i dobar sluga, od nas zavisi.

Za današnju priču je ipak najvažnije kako je gospodin Đukanović objasnio sporost u radu na Rečniku srpskog jezika.

Elem, za 128 godina koliko se radi na ovom rečniku, stiglo se (tek) do slova ‘?’, a biće, to je sad izvesno, potrebne još decenije i decenije da posao bude završen.

Gospodin Đukanović je ovaj problem demistifikovao rekavši kako je razlog za ovu sporost veoma jednostavan – na Rečniku je uvek radio daleko manji broj ljudi nego što je bilo potrebno (ja dodajem: i tačka).

Naš lingvista dalje reče, parafraziram, da je to što su se u ranijim vremenima mnogi ‘kleli’ u dalji rad i brži napredak Rečnika, premda im je bilo jasno da za taj posao nema dovoljno ljudi, istovremeno i čudno i tužno (ja dodajem: i neodgovorno).

Univerzalno je ovo razotkrivanje osnovne smetnje u najvećem poduhvatu srpske lingvistike, i to u tolikoj meri da se lako može iskoristiti za razumevanje ćorsokaka u koji su zapali i neki drugi društveni problemi.

Recimo, takav pristup neposrednog ogoljavanja onog najvažnijeg treba primeniti i za objašnjenje stagnacije u reformi obrazovanja.

Nažalost, naša aktuelna obrazovna politika je miljama daleko od toga, ona godinama radi u far-un-gran-parlare modu, a bez ikakve kolektivne želje da se išta pomakne sa svog mesta; može se, dakle, reći da moj tekst tek ovde počinje.

Pre neki dan je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja objavilo početak javne rasprava o Predlogu strategije razvoja obrazovanja u Srbiji od 2021. do 2030. godine.

Reč je o suvoparnom i dosadnom dokumentu punom fraza koje su nastale selektivnim prevođenjem sa ‘briselskog engleskog’, a u kojem navodno piše koji bi to put srpsko obrazovanje trebalo da sledi u narednoj deceniji.

Tako se zavrteo još jedan krug zamajavanja akademske zajednice novim promotivnim materijalom iz produkcije camera obscura Ministarstva prosvete.

Strategija održivog propadanja obrazovanja 2

Rečeno malo drugačije, eto nama još jednog strateškog teksta poznatog sadržaja, ali nepoznatih autora, koji se gotovo isključivo sastoji iz deklarativnih rečenica s primesama dobre namere i oko kojega bi sada svi trebalo da se (kao) izjašnjavamo.

Jedina dobra stvar u vezi s javnom raspravom jeste to što je planirano da ta farsa traje samo do 10. marta.

Ali, zar i to nije predugo?

Zar nije sve moglo da se odradi i brže (i bolje i jače), onako kako je ova vlast i do sada činila, ne obazirući se na oblik i razmeru društvenog otpora (sledeći uputstva iz Pretkosovskog ciklusa: ‘Sila otme konje i gradove, kamo l’ meni konja otet neće!’)?

Mislim, dajte, ljudi, radite šta vam je volja, i do sada vam je sve prolazilo: gondole, spomenici, grad na vodi, grad bez vode u najavi (Makiško polje), rušenja pola grada u pola noći… šta će vam sada javna rasprava o strategiji obrazovanja, usvajajte to pa da se razilazimo!

Ministar Ružić je lepo rekao da će njegov mandat biti mandat kontinuiteta, sad vidimo i na kakav kontinuitet je mislio.

Bez ikakve ironije, o sadržaju Predloga strategije razvoja obrazovanja ne vredi govoriti iz najmanje dva razloga.

Prvi leži u uvredljivom, društveno netransparentnom, a politički providnom postupku izrade teksta, jer mnogi koji ovaj sektor najbolje poznaju, pomenuću ovde samo profesora Ivana Ivića, jednog od kreatora prethodne strategije, nisu čak ni konsultovani; svako suvislo komentarisanje onoga što tamo piše bilo bi samo poklanjanje nezasluženog legitimiteta.

Drugi razlog je taj što strategija uopšte ni ne dotiče osnovne probleme našeg obrazovanja i o tome vredi reći koju reč više.

Umesto da sledi princip Okamove britve, slično brutalnoj dijagnozi našeg lingviste (‘nema rečnika ako nema dovoljno ljudi koji na njemu rade’), tekst strategije je pun zvučnih tema, poput digitalizacije i internacionalizacije, koje jesu važne, ali su deplasirane na obrazovnom brodu koji tone.

Ove teme su tu samo da bi privid zamenio realnost.

Strategija obrazovanja koja ne polazi od realnosti u kojoj je struktura srednjih škola u Srbiji potpuno neusklađena s kapacitetom visokog obrazovanja, koji, pritom, nije u skladu sa bliskobudućim demografskim trendom, nije vredna ni čitanja, a kamoli javne rasprave.

Svake godine preko dvadeset hiljada naših srednjoškolaca dobije zanimanje za koje nema posla i zato mora da upiše neki fakultet, i to obično bilo koji.

Upravo ti i takvi (bilo koji!) fakulteti, i državni i privatni, bukvalno ‘love’ ove maturante kroz razne oblike visokoobrazovnog marketinga, najčešće pod opštim (lažnim) geslom ‘Kod nas je najbolje!’, a budući da profesorima plate direktno zavise od broja upisanih studenata, niko ne pokazuje interes da se tu išta promeni.

Dokle da se lažemo, čitavo obrazovanje će nam i dalje propadati dok ne obavimo korenito restrukturiranje srednjih škola i dok ne izmenimo dosadašnji način finansiranja visokoškolskih ustanova po broju studenata po fakultetima – i to odmah i istovremeno.

Anonimne autore nove strategije ne zanima zašto srpsko visoko obrazovanje trenutno proizvodi deset do dvadeset hiljada bezvrednih diploma i zašto mnogi svršeni studenti takve diplome ili ostavljaju kod kuće i odlaze u inostranstvo (da rade bilo šta) ili odmah staju u red za naprednjačku nostrifikaciju u nekom državnom preduzeću.

Situacija u našem visokom obrazovanju je dubinski loša, to su autori strategije mogli lako da vide ako su ispratili nedavno osnivanje Fakulteta društvenih nauka.

To je privatni fakultet koji je ekspresno akreditovan (pod okriljem pandemije), koji ne planira nikakva naučna istraživanja, ali ima master programe, koji će školovati neproizvodne struke kojih Srbija već godinama ima u višku i koji (to bi bio zaključak) nesumnjivo računa na svakojaku podršku najmoćnijih partija u Srbiji.

To što su neki poslovni (ne sumnjam i pametni) ljudi procenili da je osnivanje ovakve visokoškolske ustanove dobar potez, za mene je najbolji pokazatelj bolesti srpskog visokog obrazovanja.

Strategija koja se bavi šminkanjem sistema koji propada može samo politički da se progura i ja ne sumnjam da će tako i biti.

Ono što treba daleko više da zabrinjava jeste da će se i ovoga puta sve sprovesti u saradnji s nama profesorima.

Tako je bilo i sa Zakonom o visokom obrazovanju iz 2017. godine, naivni su dali ostavke, rektori, dekani i još poneki su dobili ono što su hteli, a čitava akademska zajednica je samo okrenula drugi obraz i sve je bilo gotovo za nedelju dana.

I sada će biti isto, strategiju će promovisati političari, dok će većina profesora ćutati, neki diplomatski (za džabe), a neki bogme i zbog diplomatije.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

close
Strategija održivog propadanja obrazovanja 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.