Studentske blokade su bile i 1931. godine

Ako preskočimo prve masovne studentske proteste na Beogradskom univerzitetu iz marta 1903. godine koji su i te kako nagoveštavali sve one potonje, pa onaj iz 1936. godine koji se pominjao ovih dana povodom Dana studenata, što je dobro, nijednom se nije pomenuo – što nije dobro – jedan izuzetno važan, možda i najvažniji, onaj iz 1931. godine, koji kao da su svi zaboravili, iako su tada prvi put studenti zauzeli i držali u blokadi svoj studentski dom i fakultete nekoliko meseci kao i ovi naši danas i koji u stvari najviše po svojim zahtevima i razlozima podseća na ove sadašnje ili ovi sadašnji na njih, kako god, suština je ista.

Ali pre nego što objasnim, još jedna digresija vezana za nasilničko ponašanje sa kojim se studenti gotovo svakodnevno susreću i zbog koga su uostalom i krenuli u blokade, a koje se (nasilničko ponašanje) u javnom diskursu manje-više vezuje za „devedesete“, što ne znači da tu nema istine.

Ali samo delimično, nažalost. Jer ponašamo se kao da pre čak više od 150 godina nismo imali horde razbojničke hajdučije koja je harala Srbijom, ubijala, pljačkala i bukvalno zavodila red, a koje je naš dragi radikalski predsednik vlade Nikola Pašić, koristio za uništavanje i ubijanje svojih političkih protivnika. Nešto kao sopstvenu paravojsku za koju zakon nije važio. Slično današnjim Vučićevim batinašima i legalistima iz Ćacilenda.

Kao da već nismo imali i populističku, bahatu, korupcijašku i uzurpatorsku onu Pašićevu vladavinu, pa preko Apisovih nasilnika i ubica koje neretko veličamo (nadam se iz neznanja) i ima tu još štošta… jasno je da smo opet zaobišli suštinu i da smo duboko u problemu sa našim relativizovanjem i ambivalentnim poimanjem nasilničkog ponašanja kroz istoriju.

Ali vratimo se studentima i svemu onom što oni tako dobro rade a zašta predsednica Skupštine tvrdi da nikad nije bilo viđeno u našoj istoriji. A jeste, i to još pre više od 90, tačnije 94 godine.

Naime, kao odgovor na uvođenje Šestojanuarske diktature (1929) i represivno ponašanje vlasti, studenti Beogradskog univerziteta u novembru 1931. organizuju proteste i blokade.

Najpre svog studentskog doma, a potom i fakulteta. I tada kao i danas studenti sa prozora i balkona su isticali parole, pozivali na pravdu, slobodu govora a građane da ne izlaze na lažne izbore.

Žandarmi su, prema sećanju Mitre Mitrović, tada studentkinje Filološkog fakulteta i naše prve ministarke kulture posle Drugog svetskog rata, opkolili fakultete, tukli i hapsili studente. Ali i tada su studenti nalazili svoju snagu u zajedništvu i brojnosti i solidarnosti.

„Naša strast otpora i pobune, nejasne ideje i želje za boljim društvom ubrzo će početi da se formulišu u čvrstu ideologiju i organizaciju utvrđenih principa, discipline i obaveza“, piše Mitra i dodaje da su se na jednoj strani našli diktatura i tiranija koja eksploatiše i ponižava ceo narod, a na drugoj studenti kao buduća radna inteligencija.

U njihovom proglasu je pisalo da je „njihov protest izbio spontano i da nema nikakve veze sa ma kojom starom političkom partijom“ – zvuči poznato, mada će nam još biti poznatiji razlozi koje oni navode za svoju pobunu. Podelili su ih na opštenarodne i specijalne, studentske.

Kao opštenarodne oni su između ostalog naveli – ČITAJTE PAŽLJIVO! „Bezakonje i korupcija, lažni i sakati ustavni režim, izborni sistem i falsifikovanje izbornih rezultata, zverski postupci spram poznatih, ispravnih i čestitih ljudi ove zemlje koji nisu hteli da se pokore diktaturi i obratite pažnju na ovaj – citiram „profesionalni nacionalizam koji je kompromitovao sve svetinje našeg naroda i s kojim vlada danas trguje“…

Među studentskim razlozima navode između ostalog:
– nasrtaje na autonomiju Univerziteta i studentske domove
– nezakonite i divljačke postupke policije prema studentima kao i
– zahtev da se puste uhapšeni i internirani studenti ali i
– kupovanje studenata od političke vlasti za mračne režimske ciljeve zarad širenja ropskog duha među omladinom…

Treba reći i to da i tada nije bilo nastave nekoliko meseci i da je takođe i onda bila upitna studentska godina, ali studenti su na jednom svom pozivu na protest napisali: „Kolege i koleginice – danas živimo u takvim prilikama, koje iziskuju da ostavimo sve naše lične potrebe i dužnosti te da se stavimo u službu opštoj stvari naroda i Univerziteta…“

I tada su profesori bili uz svoje studente iako su i kažnjavani i hapšeni i otpuštani i prećeno im je na sve moguće načine. Pitanje autonomije Univerziteta postalo je zajedničko i za studente i za profesore.

Sa beogradskog ovi protesti protiv režima diktature proširili su se i na Zagrebački i Ljubljanski univerzitet. Slične demonstracije su se ponovile i 1932. godine na Pravnom fakultetu kada su se studenti bukvalno zabarikadirali uz jake studenske straže dok su žandarmerija i agenti opkolili fakultet.

Naravno kontekst tih studentskih demonstracija iz 1931/1932. godine je drugačiji, ali suština gotovo da se poklapa sa onim što danas studenti traže kroz svoje zahteve. I možda je upravo ta činjenica o sličnosti valjan razlog za zapitanost…

Puna podrška studentskim zahtevima!

P. S.

Dokle god spomenik Nikoli Pašiću stoji na istoimenom mu trgu, mi ništa nećemo suštinski da promenimo

Autorka je novinarka-dokumentaristkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.