Sumrak preporoda

To su oni kojima su uvek stari režimi bili dobri a sve novo pogrešno. U životu on je odlika onih koji su svoje najbolje dane proživeli i ne nadaju se ničem od sutrašnjice. To je jedno staračko i beživotno osećanje. Prenebregavajući za čas zamerke ove vrste hoću da napišem nešto na prvi pogled bez veze sa današnjicom, nešto sentimentalno za ovo sparno i dosadno leto.

U sentimentalnim časovima rado se prisećam osamdesetih godina prošloga veka. To je bio moj „jučerašnji svet“. Setim se duhovne klime i kafanskih razgovora u zadimljenim salama Kolarca, Moskve, Crvenog petla… „Neizdrživo je!… Ovako se više ne može!… Nešto se mora preduzeti!… Bolje je svakako nego nikako!“ Tada se nekako pojaviše i proroci našeg „preporoda“ sa tezama kako najpre treba sebe da preporodimo, produhovimo, pročistimo se moralno, uzdignemo i vozdignemo, vratimo se sebi…

Crkveni ljudi su pod „preporodom“ i „vraćanjem korenima“ podrazumevali klerikalizam: povratak crkvi onog statusa i uticaja kakve je imala pre 1945. godine, dakako i vraćanje nacionalizovanih imanja, veronauka u školama, uticaj na društvo i partnerstvo sa državom u vođenju nacionalne politike.

Danas, o kako bismo se rado vratili u ona dekadentna vremena od pre tridesetak godina i to ne samo iz subjektivno-sentimentalnih razloga mladosti, svežine, snage, bodrosti (koje smo posedovali u nešto većoj meri nego danas), već i objektivno posmatrano to vreme uopšte nije bilo tako krizno da je zavređivalo onoliki pesimizam koji se poput malignog oreola stvorio oko njega. Sve je moglo krenuti sasvim drugim putevima, u sudbinu koja nas je predodredila za propast ne verujem.

Sve veličanstvene ideje i sav idealizam, naučno osmišljeni politički projekti obično skončaju kao sopstvene negacije, kao monstrumi: doktor DŽekil se preobrazi u gospodina Hajda. Svaki preporod rezultira nečim mračnim jer čovek, osim retkih pojedinaca, nije stvoren za uzvišeno a svako nasilno guranje društva u bilo kakve projektovane homogene rajske rezervate porađa paklenim plodovima. Kao jutarnji mamurluk nakon pijane noći, kao kriziranje ovisnika od droge.

Tada sam slušao i svoje kolege na fakultetu i druge kako je „sve bolje od ovog postepenog truljenja“, kako se „nešto radikalno brzo mora preduzeti“ itd. Imao se u vidu položaj SR Srbije u SFRJ, politički problem nastao zahtevom kosovskih Albanaca da pokrajina preraste u republiku, privredno zaostajanje Srbije za ostalim razvijenijim republikama SFRJ pri čemu se podmetalo da su one za to odgovorne, još malo pa naš „kolonijalni status“. Još uvek Srbija ne može da dostigne one privredne parametre koji su bili ne tako uspešne 1989. godine! Tada su se pesimizam i beznađe nepravdano uvukli u ljude, bila je to isfabrikovana psihoza koja će poroditi monstruma. Govorilo se ironično: „Živimo u UŽAS-u.“ Pri čemu je UŽAS bila skraćenica za Uža Srbija, odn. Srbija van pokrajina.

Celokupan taj kompleks nezadovoljstva, delom utemeljen na realnim problemima, bio je veštački proširen raznim čaršijskim glasinama i potmulom propagandom odozdo. Probleme koji su postojali, imale su i imaju mnoge države, pa opet postoje i nisu zagazile u građanski rat. Španija je imala problem sa Baskijom a danas sa Katalonijom, pa niko nije krenuo tenkovima i artiljerijom na Barselonu. U ona vremena svi su negde putovali, letovali, studirali, kupovali automobile, stanove, zidali kuće ili u najmanju ruku imali dovoljno da pokriju životne potrebe.

I na sve to mi smo pljunuli zarad šarenih laži: nacionalna homogenizacija, efikasna tržišna privreda, višestranački sistem, demokratija… Čekali smo i dočekali Vožda koji će konačno lupiti šakom o sto i izboriti se za našu ravnopravnost koju tobože nismo imali jer su nam smetale pokrajine, posebno Kosovo.

Avaj, jučerašnjica je neminovno prohujala i neće se vratiti. Pametan valja biti za danas i sutra a ne za juče. „Preporod“ od Osme sednice i zajam za privredni preporod Srbije za koji niko ne zna gde je utrošen – biće da je za oružje i ratove u kojima nominalno Srbija nije učestvovala – doneli su nam samo rapidno ubrzavanje propasti. Ako su osamdesete zaista predstavljale postepeno truljenje, kako su se vajkali nacionalni romantičari, onda su devedesete postale prebacivanje truljenja i propadanja iz prve u petu brzinu. To su bili gorki plodovi koje su nam doneli lažni proroci sa kraja osamdesetih i nesposobnost tadašnjih partijskih i intelektualnih elita da osmisle stvarni izlaz iz krize.

Autor je književnik i istoričar