Foto:FoNet/ Aleksandar Levajković

Ali uvek su to činili zavojevači i okupatori. Nikada u našoj istoriji nijednoj vlasti nije palo na pamet da rasprodaje i poklanja državnu teritoriju, da bi vlastodršci na račun te nečasne rabote uvećavali svoje lično bogatstvo. Nekada se u srpskom jeziku takva aktivnost nazivala izdajom otadžbine. Danas, u skladu sa naprednim vremenima i naprednim moralom, koji je mnogo bliži amoralu, pokušaj izdaje Srbije je uvijen u novi napredni vokabular koji za ovu sramotnu delatnost koristi termin suočavanje sa realnošću.

Dok se u Srbiji posle šest i po vekova, priprema trpeza za novu Kneževu večeru, možda bi i tvorci te nove floskule trebalo da se suoče sa realnošću. Da izađu na Gazimestan gde se u huku Sitnice i dan danas razaznaje zavet Obilića koji kaže sutra ću na Kosovu Polju ubiti Murata. Da stanu u senu Gazimestanske kule i začuju gromki poklič Boška Jugovića što pod krstaš barjakom na alatu konju vojsku vitezova predvodi. Da se pomole pred freskom Simonide, da izdrže prodorni pogled njenih davno iskopanih očiju, što pravo ko mač u srce prodire i strašnim glasom pita Zar Haradinaju ono što je Milutinovo bilo. Da stanu pred belu crkvu Samodrežu i u zvuku njenih zvona razaznaju zavetno pričešće i zakletvu srpske vojske i čuju kako grmi kneževa kletva nad tim svetim mestom.

Možda je pravo mesto za suočavanje sa realnošću porta Visokih Dečana koju ruke drhtave novih Uroša Nejakih juna meseca 1999. pretvoriše u parking za NATO tenkove. Ili porta Pećke patrijaršije koju današnji vlastodršci, onomad kad su takođe bili vlast, zameniše za Bambilend. Ali tu nad zadužbinama Nemanjića, gde se još čuju molitve i zvona pravoslavna, nema onih koji bi da nas suoče sa realnošću. Nema onih koji bi da nam za dijaspore Dečane, nema onih za koje je otac Sava Janjić izdajnik, dok iz njega svakoga dana na tom strašnom sudilištu isijava njegova monaška zakletva, a njih po plećima „junačkim“ tapšu Klinton i Soroš, Haradinaj i Tači. Po njima to odavno i nije naše, srpsko, a oni, novoproglašeni Nemanjići su Bogom dani da nam to i saopšte i u delo sprovedu. Ne znam šta će Šrederovo nahoče i darodavci Klinton fondacije koju daruju opljačkanim narodnim parama, kazati herojima oslobodilačkih ratova, kad im u san dođu vojvode Stepa, Mišić, Bojović i kralj Petar Oslobodilac.

Možda će im kao i nama reći da sve ovo rade zbog naše dece. Ali da ih pitamo čija su deca u Gračanici i Velikoj Hoči, u Orahovcu i Štrpcu. Čija su ona deca iz kafića Panda u Peći i što nam niko ne reče ko ih i zbog čega pobi? Čija su ona deca što krvlju svojom nevinom obojiše reku Bistricu kad ih podmuklo ustreliše ruke naprednih koalicionih partnera što se na Ramuše odazivaju. Čija su ono deca što ih u cvetu mladosti gurnuše pred smrtnu kosu na Košarama? Naša su to deca svakako, jer njih ne mimoiđe ta čaša. Da su to njihova deca, nosila bi gajbice a ne uniformu vojske koja brani otadžbinu, nosila bi nameštaj u nove stanove od dva ara a ne krst svoj na vrh Prokletija.

Šta danas reći roditeljima te dece? Zašto im danas grobove kite vencima, umesto da pletu svadbene vence? Zašto je mladost Srbije poslata u smrt? Zašto su ti mladići sledili putokaz časti i odanosti otadžbini koji postavi slavom ovenčan bataljon 1300 kaplara, ako je namera vlasti bila da njihovo žrtvovanje i njihove grobove baci pod noge zarad suočavanja sa realnošću?

Danas dok dezerteri najavljuju novu kosidbu mladosti Srbije koju bi navrat-nanos da obuku u vojne uniforme, valjalo bi pitati te što iz dedinjskih vila i hacijendi u Jajincima udaraju u ratne bubnjeve, što se ovako ne suočavaju sa realnošću kada je njihova privatna imovina u pitanju, što se ne razgraniče sa svojom očevinom i dedovinom na ovaj način. Što ne odu u Čipuljiće da se ovako suoče sa realnošću, kad već ne odoše u Visoke Dečane?

Odgovor na ova pitanja leži u činjenici da su današnji vlastodršci gori od okupatora. A slobodarska Srbija je kroz vekove mnogo puta pokazala kako okupatore treba suočiti sa realnošću.

Autor je član Demokratske stranke