sasa zivic

Zemlja koja je dozvolila da nakon sramnog bombardovanja, koje je Srbiji donelo poniženje, smrt i bolest, za savetnika primi inicijatora bombardovanja Tonija Blera, ne može biti slobodna.

U mislećim zemljama samo ta beščasnost bila bi dovoljna da vlast padne. Narodi koji ne misle, koje imaju Mitrovića Željka, Marić Milomira i J. Vučićević Dragana kao glasnogovornike „slobodarskih“ i „patriotskih“ stremljenja, uz Tonija Blera lako progutaju i Gerharda Šredera koji je doslovno bombardovao voz u Grdelici a zatim došao da sa Vučićem organizuje pomen žrtvama!

A nakon toga svi u Kombank arenu na predizborni miting SNS… Bio sam uveren da samo čovek koji ima „stomak za sve“ tipa Lazara Ristovskog može progutati ovu sramotu (Ristovski ima genetsku grešku i kod njega ne postoji gen za stid)… Avaj, ovaj performans dostojan performansa Marine Abramović (č?) i njenog kultnog dela „Pucanj u govno“, podnela je Srbija i ponovo glasala za Vučića… Onda je logično da danas napredna Srbija neprestano izvodi performans dostojan Marine koji se zove „Analni alpinizam“.

A Broj jedan uživa i svoju vlast temelji na preziru i misli Cicerona da je svaka budala rob (a da je samo pametan čovek slobodan).

U zemlji koja je zaboravila stih Branka Miljkovića: „da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“ ali i upozorenje: „ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju“ nastavlja se koncept neokolonizacije, ovog puta implementiranjem različitih posrednika u pregovorima. Da li je Srbija danas svesna da će o njenoj sudbini odlučivati Metju Palmer, Ričard Grenel, Eduard Kukan i Knut Flekenštajn?

I moramo li baš svakih pedeset godina kao moderni robovi da pevamo o slobodi?

Činjenica je da ne umemo da razgovaramo – dijalog je ovde dekadentna i nepotrebna reč: imamo nepogrešivog Broja jedan i naše je samo da ga slušamo. Jedan naopak politički sistem izrodio je potpunu promenu nacionalnog karaktera: od buntovnih slobodarskih ljudi do poslušnika nespremnih da samostalno razmišljaju (Erih From ih je eufemistički nazvao konformistima).

Taj podanički mentalitet, na kome neprestano insistira Broj jedan, izjednačavajući poslušnost sa patriotizmom, ukinuo je i primisao o Srbiji kao modernom društvu jednakih i pametnih. On „prkosi“ kiši i kisne – kisnu i svi ostali mali Vučići. Kako objasniti smočenom finansisti Đorđeviću da je kišobran civilizacijska tekovina, te da to što je govor u Jajincima završio mokrih gaća nije patriotizam?!

Osionost i cezarizam koje neprestano emanira Broj jedan, u pravilu sprdajući se sa sagovornicima (na pitanja novinara ne retko odgovara: „hvala, ja se divim vašoj zlonamernosti i čestitam vam na tome“) ruši svaki pokušaj dijaloga. Trudi se da bude duhovit (velika i za njega nedostižna želja je da liči na Zorana Đinđića), a njegove izjave lede krv u žilama svakome ko bi pokušao da razgovara sa njim („dajte nešto od ovih što imaju teška pitanja za mene, što su obećali urednicima da će da me rasture danas, pa da me rasture“). On, kao radikalski proleter, politiku shvata kao (klasnu) borbu – on i njegova grupa TNT protiv ostatka sveta…

Ponekad mi se čini da je Broj jedan patentirao mržnju i ostrašćenost… Govoriti o drugim ljudima kao o „međunarodnoj bandi lopova“ koja „uvodi diktaturu ili su nepismeni“ i „trpaju Rome u kontejner“ može samo onaj koji je uprkos blizine patrijarha Irineja zaboravio na hrišćanstvo i pouku o sedam smrtnih grehova. Gordost i oholost se karakterišu kao potcenjivački odnos prema drugima, dok se gnev kao novi smrtni greh opisuje kao iracionalna emocionalna reakcija često izazvana autosugestijom!

Informer, Alo, Srpski telegraf i slični „stubovi“ savremenog srpskog novinarstva (uz Mitrović Željka i Marić Milomira, koji stepenom svog uvlakačko-udvoričkog izveštavanja zaista mogu da im stanu uz rame) neprestano od grešnika prave junaka. Ipak, to nije bilo dovoljno Evropi da mu poveruje. Čeka ona da im Broj jedan preda Kosovo (uz patriotske fanfare i opravdanja Krstić Nebojše), pa da se sistematski i dugotrajno pozabave ovim radikalskim mesijom.

Stoga, gde god da je Broj jedan u razgovorima moraju učestvovati posrednici, čak i kada razgovaramo između sebe (i super pragmatičnoj „staroj dami“ zasmetao je odnos Broja jedan prema opoziciji). Tako se pokazuje da ova posebna vrsta „prevodioca“ nama nije neophodna samo u srpsko-albanskim odnosima nego i unutarsrpskim. Potrebno je da neko „prevodi“ kada neponovljivi srpski Broj jedan govori jezikom teško razumljivim običnim stanovnicima Srbije (njegov je rečnik zaista alanfordovski, a metafore tipa „udelite nemom mucavcu“).

Ovi strani posrednici, naravno, ne pominju se u Informeru ili Alou, o Srpskom telegrafu da i ne govorimo… Od kada je svojim govorom „zapalio Generalnu skupštinu UN“, ni reči da je ovom piromanu dodeljena stručna pomoć. Mitrović i Marić takođe ćute, Sarapa kija, a Olivera Zekić po običaju spava. Čekaju da Piroman sam objavi da je „angažovao Evropsku uniju da urazumi opoziciju i Albance“… Kako drugačije, nije valjda da će reći da je nepogrešivi Broj jedan pogrešio, te da nije dovoljno razuman čak ni da razgovara?

Početkom Drugog svetskog rata Nikola Tesla je poručio Srbima i Hrvatima: „Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju, mogla bi osvetljavati gradove i gradove“… Broj jedan danas lako osvetljava Srbiju. S obzirom da Evropi nije potrebna takva svetlost, poslali su Kukana i Flekenštajna da je ugase… Moraju ga naučiti da vlast počiva na praštanju a ne na mržnji. Da li će primeniti metode čuvenog ruskog lekara Ivana Pavlova i vežbati mu reflekse, ostaje da vidimo…

Sloboda je jedna od onih stvari koja se deljenjem uvećava. Dok to ne shvati Broj jedan ostaće bledi aparatčik, lik sa periferije istorije bez obzira na veliku moć koju trenutno ima u Srbiji. Kako se čini da to ne može shvatiti i prihvatiti, pitanje je da li ići i divaniti u skupštini Srbije? Čini mi se da opozicija to mora, manje zbog Broja jedan koji je (slažem se) nepromenljiv, a više zbog same Stare dame, koja je po prvi put počele da koketira sa opozicijom. Ako želimo da osvojimo slobodu, pomoć Stare dame biće neophodna. Uveren sam da se će se i ona vrlo brzo uveriti u besmislenost razgovora sa čovekom koji jednostavno ne ume da čuje.

Stoga oprezno i strpljivo. Otići kod Kukana a marta ostati kod kuća nije paradoks. Ostanak kod kuće u nedelju marta naredne godine možda nije konkretan, ali je smislen i nužan u procesu društvene transformacije. Zoran Đinđić je govorio: „da bi promene uspele većina članova društva koje je ušlo u promene mora da se svakoga jutra budi sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, s osećajem nečeg velikog i vanrednog“.

A redovni izbori marta nisu vanredni, još manje veliki…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

Povezani tekstovi