Svetlo slobode upaljeno je 24 sata u svakom kutku: Dnevnik Miloša Parandilovića

Petak 21. mart

Budim se, vidim da je svanulo. Znam da danas imam puno posla. Čini mi se da u Srbiji poslednjih četiri meseca ni ne pada mrak, svetlo slobode koje gori u svakom kutku Srbije upaljeno je 24 sata. Ono se nikada ne gasi, gori u svima nama.
Razbudio sam se, odlazim na konferenciju za medije Novog lica Srbije u Narodnoj skupštini. Tamo me čeka moj tim saradnika sa kojima sam prethodnih dana radio na pripremi konferencije i dopisu poslatom Ministarstvu prosvete kojim zahtevamo pravdu za prosvetare i odgovornost bahatih vlastodržaca. Konferencija je bila uspešna, ali ne mogu da se otmem misli da su ljudi ostavljeni bez dinara samo jer misle drugačije, čitavo vreme mislim o tome kako možemo da im pomognemo.
Zajedno sa kolegama iz poslaničkog kluba uplaćujem svoju mesečnu platu u solidarni fond za pomoć profesorima. Njima je više potrebna, ovo je trenutak solidarnosti. Svi kao jedan.

Nakon toga odlazim u Temerin, gde smo imali izbornu skupštinu opštinskog odbora. Dočekalo nas je puno ljudi, ono što mi daje snagu je upravo podrška ljudi u svakom mestu u Srbiji. Trudim se da obiđem svaki grad i da popričam sa što više ljudi, naša borba je zajednička. Novo lice Srbije je znatno ojačalo u prethodnom periodu, već imamo veliki broj odbora i kvalitetnih ljudi. Želim da Srbiji ponudimo mlade i kvalitetne ljude, svakog dana se borim za to od jutra do mraka, sanjam slobodnu Srbiju.

Subota 22. mart

Dan žalosti, ophrvan sam mislima o gašenju još jednog mladog života. Koja po redu žrtva radikalskog režima? Dostojanstvena i bolna tišina tog dana odjekivali su jače nego njihovi zvučni topovi. Dok je Srbija ćutala, saznajem da su naprednjaci poslali trubače u Rumu da dočekaju njihove odbornike. Borimo se sa hijenama koje likuju nad svojim žrtvama i svima nama koje maltretiraju svakodnevno, šokiran sam i ostao bez reči, ali nisam iznenađen.

Nedelja 23. mart

Rano se budim i odlazim na liturgiju. Nakon toga, veći deo dana proveo sam na sastancima pripremajući plan rada za sledeću sedmicu.
Nedelja je, po običaju ručam sa porodicom. Porodica je temelj zdravog društva i najvredniji element zajednice, razgovori koji se vode za tim stolom su vredni zlata.

Ponedeljak 24. mart

Prisećam se svega, bombe, strah, bes i tuga ljudi oko mene. Majke koje plaču, ljudi se nikada nisu vratili kućama. Tada sam imao samo deset godina, i nisam mogao da razumem razmere nepravde koja je načinjena mom narodu. Poginulo je i više desetina mojih vršnjaka, samo dece koja nisu ni mrava zgazila. To nikada neću zaboraviti. Nikada neću zaboraviti nasilno prekinuto detinjstvo, i moj 10. rođendan pod vazdušnom opasnošću i bombama.

Sa omladincima Novog lica Srbije odlazim do spomenika „Bili smo samo deca“ posvećenog deci žrtvama NATO agresije i odajemo im poštu u vidu polaganja ruža. Sećanje na njih mora da živi zauvek!

Bio sam oduševljen brojem mladih ljudi na protestu ispred Generalštaba kasnije tog dana. Svest koju mladi ljudi imaju me sve više zapanjuje iz dana u dan. Ova zemlja pripada njima, a ne onima koji predaju Generalštab – spomenik stradanja srpskog naroda u ruke investitoru da gradi hotel. Umesto muzeja žrtava – hotel? Nećemo im dozvoliti.

Utorak 25. mart

Naporan, birokratski dan. Čitav dan sam proveo u papirima i na sastancima sa kolegama. Predveče se viđam sa dragim prijateljima, što mi popravlja dan.

Pred spavanje pokušavam da napravim retrospektivu svega što se dogodilo u prethodnih deset dana. Još uvek mi se svakodnevno po glavi vrte slike od 15. marta, najveći i najveličanstveniji skup srpskog naroda u istoriji. To je ono što me motiviše da svakog jutra ustanem i borim se za bolje sutra, za budućnost mladih i dostojanstven život svih građana Srbije.

Sreda 26. mart

Rođendan mi je, napunio sam 36 godina. Prisećam se detinjstva, punoletstva, pokušavam da napravim poređenje između mladog i sadašnjeg mene. Ne smem nikada da izdam mlađeg sebe i entuzijazam koji je on gajio u životu i politici. Prekida me zvono telefona, stižu čestitke porodice, prijatelja i kolega.

Odlazim na sastanak sa najbližim saradnicima u stranci, ali pre sastanka dočekuje me iznenađenje u vidu torte i rođendanske pesme. Osećaj da vaše kolege poštuju ne samo vaš rad, nego i to kakav ste čovek mnogo znači. Nakon kratkog posluženja i prijatnih razgovora krenuli smo sa radom koji je trajao do kasno. Entuzijazam ljudi pored mene motiviše me da se u narednoj godini trudim više nego ikada kako bih postigao zacrtane ciljeve.

Četvrtak 27. mart

„Kenija je priznala tzv. Kosovo“. To je prva vest koju sam pročitao nakon buđenja. Prisećam se da je pre par meseci u nepostojećoj ulozi prve dame, žena čoveka koji voli da se naziva predsednikom bila u „diplomatskoj misiji“ u Keniji. To su platili svi građani Srbije. To su platili i prosvetari, kojima nisu uplaćene plate. Gnušam se činjenice da je na vlasti režim koji novac troši na izlet u Keniju, a nema novca za one koji obavljaju jedan od najvažnijih poslova za budućnost jedne zemlje – obrazuju decu. Međutim, znam, to su radikali i socijalisti, brinu samo za svoj džep.

Ja ne želim takvu Srbiju. Srbiju u kojoj se novac troši na četiri plate koje prima večita ministarka Slavica Đukić-Dejanović, dok se ogrezla u svom beščašću rukama i nogama bori protiv srpske mladosti koja hoće da stane na put ovom ludilu. Zbog toga imam snage da se borim, želim da nakon pada ovog režima mogu da kažem da nisam ustuknuo u vremenu moralne i političke krize. Srbija je danas oštro podeljena na one koji brane režim jer imaju privilegije ili su kriminalci i brane svoja krivična dela, i slobodnu Srbiju sa druge strane. Naša je obaveza da budemo na strani pravde, jer smo pripadnici slobodoljubivog naroda kojeg nisu uspeli da slome ni okupatori ni diktatori!

Autor je predsednik stranke Novo lice Srbije