Svi smo mi (iz) Kukulovce 1

Zbog ovog svog shvatanja demokratskog prava u vidu glasanja iz lične i kolektivne koristi, Kukulovčani su postali predmet poruge.

Njihov slučaj je pripisan ostalim vidovima političkog potkupljivanja, kao što je „spontano“ događanje naroda koji se dovozi posebnim autobusima i koji je motivisan sendvičima i/ili hiljadarkama i zastrašen mogućim gubitkom posla.

Međutim, neki komentatori junskih zbivanja u selu Kukulovce zaključili su da se u provinciji zapravo oduvek tako glasa – daš im nešto konkretno, ili im barem obećaš, pa oni tebi onda daju i svoje glasove.

Hajde sada da odemo i korak dalje i da priznamo da takvo ponašanje nije rezervisano samo za siromašnu i ruralnu Srbiju; pre će biti da, ako ne svi, većina nas razmišlja na isti način.

Istina, ovaj današnji naprednjački klijentelizam doveden je do perfekcije, ali ništa od toga nije od juče, sve su to obrasci iz istog priručnika za sprovođenje demokratije u Srbiji, koji važi od Orašca do danas.

Uzmimo, recimo, studente koji su se promptno okupili čim je bilo najavljeno pražnjenje studentskih domova. Zar to takođe nije bila samo oštra reakcija jedne, uslovno rečeno, esnafski uokvirene grupe čiji su interesi bili trenutno ugroženi, i to samo u najavi?

Svi smo to tako razumeli i pritom se zapitali: Zašto su se studenti, koji su svuda, uvek i u svim režimima jedna od najsubverzivnijih i za vlast najopasnijih društvenih grupa, masovnije pobunili tek kad im je priprećeno ugrožavanjem konkretnih prava (i džepa)?

Odgovor nije daleko od običnog zdravog razuma, jasno je da velikom, preciznije rečeno, najvećem broju studenata, sve drugo što ova vlast govori i čini ipak ne smeta toliko. Ili barem ne još uvek.

Nije bitno drugačije ni sa građanima koji protestuju nezadovoljni nedavnim Vučićevim obraćanjima na televiziji. Prvo njihovo okupljanje dogodilo se u utorak, 7. jula, kada je zbog pogoršanja posledica pandemije predsednik najavio još jedan „policijski vikend“.

U prvi mah je izgledalo da to može biti ustanak na Dan ustanka, ali uprkos tome što se datum poklopio, do toga nije došlo. Moguće šire političke posledice ovih demonstracija u međuvremenu su amortizovane uvežbanim manevrom Javnog servisa, tabloidnih medija i ljudi iz vlasti, tako da je sve prikazano kao „protest huligana indoktriniranih opozicijom i lažnom elitom, koji bi na vlast da dođu preko ulice“.

Za neke vesti nedostajalo je samo da ih pročita Komrakov i da pomisliš da je devedeset prva, deveti mart uveče.

Protesti se, kao što vidimo, nastavljaju i u narednim danima ćemo saznati mogu li oni označiti barem početak kraja ove vlasti.

Trenutno se najviše govori o suzavcu, prekomernoj sili ili o tome ko će i za čiji račun u narednim danima razbijati izloge, ali ja ovde postavljam jedno pitanje koje je u tesnoj vezi sa današnjim tekstom, a ono glasi: Zašto na ulice nisu izašli svi koji su nezadovoljni Vučićem i naprednjacima?

Za mene razlog za ovu građansku pasivnost leži u istom političkom rovu u kojem leži i rezon žitelja sela Kukulovce, rezon kojim se vaga i određuje ponašanje gotovo svakog pojedinca ili interesne grupe danas u Srbiji.

Stvar je jasna: onima koji su u utorak uveče izašli na plato ispred Skupštine očito je bilo prekipelo, ostalima koji su takođe nezadovoljni još uvek nije, a ka’ će – ne znamo.

Na izborima 29. juna pokazalo se da ogroman broj građana Srbije ne podržava Vučića, pa gde su ti ljudi ovih dana, zašto dozvoljavaju da se neko drugi danas bori i za njih?

Da li će im dozlogrditi tek kad budu počele da izostaju plate i penzije, pa kad prođe nekoliko meseci, a para i dalje ne bude, kada evro počne ponovo da se kupuje na ulici, rečju, kada nas na život devedesetih podsete redovi za mleko, a ne, kao sada, samo lica na vlasti i njihova retorika?

Da li je moguće da kršenje Ustava od strane predsednika države – koji je preuzeo ili obesmislio sve što ima ikakvu polugu vlasti u ovoj zemlji, koji je lično kreirao situaciju u kojoj nema dijaloga i za koga je normalno da organizuje izbore na kojima ne može da izgubi, a nije mu normalno što će je izgubiti tamo gde jedino i može, dakle na ulici – ponavljam, da li je moguće da nam sve to zasmeta tek kad se ugrozi jedan ispitni rok ili kad počnu da kasne plate i penzije?

I dok razmišljate o ovom pitanju da završim jednom važnom digresijom, a to je pitanje političke svrsishodnosti ovih poslednjih Vučićevih obraćanja; ona su zapravo narod i izvela na ulicu.

Ideja da se zatvore studentski domovi u jeku već zakasnelih ispitnih rokova i upisa brucoša liči na sve samo ne na promišljen potez jednog političara za koga se tvrdi da je izuzetno sposoban. Izazivanje studenata je uvek politički opasno, može da se uporedi s namerom da u parku rutinski namaknete povodac tuđem bulterijeru. Mislim, kome nije bilo jasno da će se studenti pobuniti?

E, upravo kod ovog pitanja još jednom moram da skinem kapu onima koji savetuju predsednika Srbije. Nema šta, to su ljudi čija logika stoji iznad (a svakako izvan) onoga što ja u pamet računam.

Jer, kad god pomislim da je Vučić uradio nešto nelogično, nešto što će mu sigurno oboriti rejting, pa se uz to i poradujem, uvek se pokaže da nisam bio u pravu.

I sada je tako, jedino što mi se ovoga puta čini da su se neki od Vučićevih (najopakijih?) savetnika malo i zaigrali. Kao da su počeli da se poigravaju i njime, Vučićem, i nama, građanima Srbije.

Kao da su tek sad uvideli da su u njemu dobili neviđeno talentovanog lika za ovu rabotu, aktera koji može, ume i nije ga stid da izgovori ili uradi sve što savetnici smisle, ma koliko to zvučalo patetično, izgledalo groteskno ili bilo društveno štetno.

Kada se takvom karakteru pridoda i ovaj naš jadni i nedovoljno obrazovani narod, onda mogu da zamislim kako su se ti veliki politički režiseri-marionetisti obradovali.

Dobili su neviđeni spoj narod-vođa, kao stvoren za smele društvene eksperimente i socijalne video-igrice, za raznorazna talasanja javnog mnjenja za koja se unapred ne zna gde mogu odvesti. Recimo, zamišljam ih da kažu: „Hajde da napravimo „požar“ u jednom delu javnog mnjenja i da ga odmah ugasimo, pa da merimo efekte i jednog i drugog čina; sutra, kad dobijemo posao u nekoj drugoj zemlji, kod nekog drugog diktatora, možemo da kažemo da tako nešto zaista i funkcioniše, jer smo to već probali u Srbiji!“

Znate šta, možda su nama ovi Vučićevi savetnici i najbolja šansa za promene.

Ako im je stvarno postalo važnije da unaprede svoj portfolio, nego da brinu o Vučićevom rejtingu, ako se pritom zaigraju pa negde potpale nešto što neće moći da ugase, možda se nešto pozitivno za demokratiju u Srbiji i dogodi. Ako ne, ostaje nam da sačekamo da prekipi i onima (nama) kojima još nije, onima (nama) kojima će vlast jednog čoveka u Evropi u 21. veku zasmetati tek kada i poskupe kafa i benzin. Jer, na kraju krajeva, svi smo mi iz Kukulovce, bez obzira kako stojimo s padežima i da li nam svima asfalt dolazi baš do kuće.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.