Tačka kompromisa

Međutim, suštinsko pitanje je da li bi napredak u slobodi medija, pod uslovom da se on i desi, unapredio stanje demokratije u Srbiji? Medijske slobode jesu neizostavni element demokratije. Stoga bi pomenuti napredak značio izvesno poboljšanje demokratskih uslova u zemlji. Međutim, pod uslovom da se desi, razloga za likovanje ne bi bilo i radilo bi se o napretku veoma upitnog efekta.

Nedavno je, u toku posete evropskog komesara Johanesa Hana, predsednik Vučić ukazao da treba raditi na unapređenju situacije u medijima. Han je tvrdio da mu je Vučić izrazio nezadovoljstvo stanjem u medijima. S druge strane, poslednjih dana je i opozicija formulisala svoje zahteve.

NJihovi zahtevi su se ticali REM-a, uređivačkog tima RTS-a i RTV-a, te formiranja zajedničke komisije za definisanje izbornih uslova. Očigledno je da se ovde otvara prostor za pravljenje izvesnog kompromisa između vlasti i opozicije. Ovo bi moglo da bude popuštanje u oblasti medija, u kojoj oblasti Srbija ređa godinu za godinom po neslavnim rezultatima u svetskim okvirima. Kako sada stvari stoje, izgleda da se radi na tome da se na ovom planu postigne neki kompromis.

Problem je koliko bi ovo doprinelo demokratiji u Srbiji, pod uslovom da se zaista desi. Dozvolite da izrazim sumnju u domete ovakvog pomaka. Da bi stranke mogle efektivno da se takmiče potrebni su uslovi u koje spadaju postojanje sloboda, prava, nezavisne institucije i ekonomske slobode.

Medijsko popuštanje ne bi dodirivalo bilo šta od ovoga. Stranke ne mogu da se takmiče pod fer uslovima ako građani ne mogu slobodno da se organizuju i pružaju podršku političkim akterima. Oni moraju da imaju svoja prava i da postoje institucije koje su tu da štite ta prava, koje su nezavisne, stručne i imaju uslove za rad, a u koje spadaju nezavisne agencije i pravosuđe. Ništa manje važno je da postoje materijalni uslovi za takmičenje stranaka. Jasno je da ako bi neke stranke imale nepresušan izvor sredstava za rad, a druge nikakav, tu ne bi bilo ravnopravnog takmičenja.

Opozicionim strankama je neophodna pobeda. U proteklim mesecima su građani na ulicama pokazali veliku demonstraciju želje za promenama u Srbiji. Međutim, veliku mobilizaciju građana na ulicama vođe protesta, u koje sada belodano spadaju opozicione stranke, nisu još uvek uspele da pretoče u opipljive političke pobede. Ovakvo stanje očigledno može da vodi razočarenjima i padom spremnosti za dalje angažovanje. Stoga su opozicioni političari male promene, uključujući one lokalnih lidera, predstavljale kao rezultat njihovog rada. Veći rezultati na državnom nivou tek treba da se vide.

Takođe, unapređenje u medijima bi opoziciji moglo da posluži kao izgovor da učestvuje na izborima. Građani su na protestima očigledno prihvatili stav da pod sadašnjim uslovima ne treba učestvovati na izborima. Opozicione stranke nemaju izbor do da prihvate ovakav stav, ako žele da budu prihvaćene od strane nezadovoljnih građana.

Međutim, ovaj stav je potpuno neracionalan. Neučestvovanje na izborima bi vodilo do gubitka i ovog sadašnjeg uticaja koje opozicione stranke imaju. Onda ne bi postojao ni formalni razlog zašto bi one tražile učešće u medijima, Zašto da vam neko da prostor u mediju, ako vi ne predstavljate neke narodne poslanike? Možda još važnije, stranke koje bojkotuju izbore ne bi imale pristup državnom finansiranju stranaka. Ovo bi bio ozbiljan hendikep. Treba podsetiti da su upravo države najveći izvor finansija za rad stranaka u evropskim državama i to godinama unazad.

S druge strane, iako su vladajuće stranke umanjivale značaj i obim protesta, one su ipak očigledno u rastućoj meri zainteresovane za njih. Predsednik je iskazao spremnost da razgovara sa nezadovoljnim građanima, iako ne sa opozicijom. Stoga bi i vlastima odgovaralo da donekle izađu u susret očekivanjima građana. Time bi predupredile situaciju da opozicija bude viđena kao isključivi zastupnik nezadovoljnih građana.

Štaviše, vladajuće stranke imaju u ovom trenutku šah-mat potez za opoziciju u svojim rukama. Šta ako predsednik zaista pristane na izvesne koncesije po pitanju medija? Opozicija ovo ne može da odbije, jer je formulisala zahteve da baš ovo želi. S druge strane, ako prihvati ruku predsednika, kako da onda opravda dalje organizovanje masovnih demonstracija, pod uslovom da nastave da budu masovne? Kako onda da opravda istraživanja javnog mnjenja ili eventualne izborne rezultate kada su zahtevi opozicije prihvaćeni? Opet bi se desila situacija da predsednik Vučić može, kao i više puta do sada, da pita: „Pa šta vi hoćete, ljudi?“, ili „Dam vam ovo, a vi i dalje nezadovoljni!“

Koliko bi građani trebalo da budu zadovoljni ako se desi izvesno unapređenje u medijima? S obzirom na opšti trend stanja demokratije u poslednjih nekoliko godina, ovo ne bi bilo za bacanje. Međutim, ovakve promene bi bile efemerne te, kao što je pomenuto, ovo ne bi suštinski unapredilo ni institucije, ni mogućnosti rada stranaka. Još jedno pitanje je koliko bi unapređenje u medijima po sebi zadovoljilo građane koji protestuju na ulicama i mesecima traže promene u Srbiji? Da li je neravnopravnost u medijima razlog njihovog nezadovoljstva? Da li bi puka zamena jednog političara na televiziji nekim drugim bila ispunjenje njihovih očekivanja?

Autor je politikolog