Teška tišina u Palati pravde

Milija Milovanović Iako štrajk radnika pravosudne administracije uveliko gazi svoju treću nedelju, izgleda da rešenja nema ni na pomolu. Palata pravde u Beogradu praznično je tiha i poluprazna jer su svi šalteri zatvoreni a istrage i suđenja, osim pritvorskih, odložena. Sudije, tužioci i advokati zbunjeno tumaraju sablasno praznim hodnicima, nenaviknuti da i pored dobre volje, ne mogu saslušavati bilo kog procesnog sudionika, doneti bilo kakvu sudsku odluku niti inicirati pokretanje bilo kog sudskog postupka. Tek u ovakvim, izuzetno retkim situacijama postajemo svesni odsustva i neophodnosti tih čestitih, disciplinovanih, nečujnih i neprimetnih daktilografa, kurira, službenika, majstora, kuvara, spremačica, istrošenih i vrednih ljudi, na čijim zlatnim, izmučenim rukama se još nekako održava ova čudovišno zapuštena, starački rasklimana, gangrenozno natrula, prokislo ubuđala i 35-godišnjim, konclogorskim nedostatkom vazduha zatrovana skalamerija, licemerno nepristalog naziva Palata pravde, koja je zajedno sa svojim utopijsko patetičnim nazivom i muzejskim inventarom železničke čekaonice drugog razreda, davno morala biti reciklirana.
Zar se može zamisliti bilo kakav pokušaj nezavisnosti sudske i samostalnosti tužilačke vlasti bez pristojno plaćenih radnika pravosudne administracije? A njihove plate su ne samo neshvatljivo nepristojne, već i uvredljive. Oni su ti koji otvaraju i zatvaraju vrata suda i tužilaštva, svakodnevno im udahnjujući i održavajući život, oni su ti koji su uvek tu, sveprisutni, često loše raspoloženi i nestrpljivi, ponekad bezvoljni, ali uvek tu, gotovo srasli sa svojim teškim i odgovornim, sirotinjski plaćenim poslom koji zajedno sa profesionalno oholim i nepristupačnim sudijama i javnim tužiocima čini taj neizlečivo trom, bolesno ugojen, višeslojno komplikovan i nekoherentan, ali uvek neophodan pravosudni organizam.
Međutim, koliko god da su bili česti i istrajni njihovi raniji protesti, plata im je bivala sve manja, što samo po sebi govori o mestu sudske i tužilačke vlasti u ovdašnjem sistemu društvenih vrednosti. Povećanje plata samo sudijama i tužiocima, koje samo još više produbljuje razlike među njima, zbog čega se ne smeju čestito pogledati u oči, ne vodi ka nezavisnosti sudske i samostalnosti tužilačke vlasti, niti se time suzbija korupcija kojom nas ujedinjeni deo Evrope bez predaha, edukativno sadistički šamara i ucenjuje. Naprotiv. Pravosudna administracija je imanentni, prirodni i neraskidivi deo sudske i tužilačke vlasti i ne može se ovako karantinski izolovano i potcenjivački sramno posmatrati i tretirati. Uostalom, potkupljivost sudskog službenika jednako je opasna kao i korumpiranost sudije ili tužioca. Prljavi novac uopšte nije gadljiv na takvu kastinsku razliku. Njegovim gospodarima najmanje je važno da li će se njime isprljati ruke uglednog sudije ili neuglednog sudskog službenika ukoliko se kriminalni posao valjano završi.
Šta učiniti da pravosudni krvotok ponovo proradi i oživi? Kako vratiti tim odvažnim ljudima obraz, izgubljenu sliku o sebi i dostojanstvo koje smo im decenijama uskraćivali, zatamnjivali i krunili? Za početak, neophodno je ukazati im ono neoprostivo nedostajuće, decenijama odocnelo poštovanje. Izviniti im se zbog brzopleto nepristojne ponude, planiranog broja otpuštanja i visine otpremnina. Izviniti im se zbog onog nedopustivo oholog ministarskog ruganja, malim ali nezarađenim platama. I zbog onog drugog ministarskog, čivijaški neukusnog i neodmereno ponižavajućeg predlaganja smanjenja sudijskih i tužilačkih plata radi povećanja njihovih. Saslušati ih, razumeti i što pre im učiniti dostojanstvenu ponudu. Jer svi znamo da su u pravu. Čak i ona dvojica ljutito nezainteresovanih, nedobronamernih ministara.