Teskobno i neizvesno je u Srbiji: Predsednik napustio objektivnu realnost, opozicija još kalkuliše

Njegovom dezorganizovanom ličnošću dominiraju strah i mržnja, modelirajući svojom razornom snagom sve ostale segmente, primarno, strukturalno, poremećene ličnosti.

Doživeo je sebe kao vlasnika države, poistovetio se sa njom, zbog čega mu je nepojmljivo i da razmišlja o tome da neko može da to stanje promeni.

Bes mu sužava i tako ograničene domete razuma, te javno nastupa sa pozicija ugroženog, na koga deluje ozbiljna sila, namerna da okupira „njegovu Srbiju“. Zbog toga studente i pobunjene građane naziva ustašama, siguran da je taj termin belodano jasan svima kojima se obraća.

Za te koji ga slušaju pojam „ustaša“ je ekvivalent svakovrsnom zlu, duboko usađen u kolektivnu svest. Kad najkvalitetniji i najproduktivniji deo društva, koga čini akademska zajednica, označi na ovaj način, siguran je da će njegovi, razuma lišeni podanici, osetiti isti intenzitet mržnje, kao što je njegov, i u svom devijantnom mentalnom sklopu, doživeti potrebu da se brane i zlo unište. U fokusu njegovih zločinačkih aktivnosti su profesori univerziteta.

Reči upućene dekanki Filozofskog fakulteta, iz Niša, Nataliji Jovanović i profesorki istog fakulteta, Ireni Ljubomirović, predstavljaju podle izmišljotine i nedopustive uvrede, koje izgovara osoba bez časti, dostojanstva i ličnog integriteta. Cilj ovih izrečenih gadosti je da intelektualnu elitu ovog društva svede na nivo vrednosti koje je postavio u Ćacilendu.

Jedan od njegovih štetočinskih poslušnika, Darko Glišić, ga je gotovo prevazišao napadima na rektora Beogradskog univerziteta, Vladana Đokića.

Istovremeno dok preko medija šire otrovnu mržnju, podstičući one koje su hipnotisali da se obračunaju sa okorelim „kriminalcima“, kako je vrhovnik nazvao profesorke, ili sa „zločincem koga treba odmah uhapsiti“ kako je Glišić okarakterisao rektora, dato je pravo njihovoj ličnoj, naoružanoj gardi, da napada i prebija studente.

Ovakvim postupcima izbezumljena osoba, koja je izgubila svaku mogućnost samokontrole, šalje poruku da ne može i ne želi da bilo šta menja u zločinačkom pohodu ka uništenju svakoga ko mu se suprotstavlja.

Trebalo bi da se pred ovakvim postupcima i manifestno neusklađenim ponašanjem, ozbiljno zamislimo i nedvosmisleno i odlučno pokažemo da umemo da branimo sopstveno pravo na opstanak.

Da li smo dovoljno razumni, odgovorni i svesni ozbiljnosti situacije? Opozicija pet meseci traži prelaznu vladu, organizuje tu i tamo konferencije za medije i objavljuje postove na društvenim mrežama.

Svaka stranka iz takozvanog opozicionog bloka pojedinačno ima podršku građana označenu jednocifrenim brojem.

Tako slabašni, malobrojni i bez infrastrukture, ne propuštaju da u svakom javnom nastupu zaprete vlastodršcima da ih posle smene vlasti čeka višegodišnja robija.

Nikako da stignu do odeljka u kome će objasniti kako će uzurpatore države i institucija, pohapsiti i osuditi. Sva ta, mnogo puta iskazana retorika zvuči šuplje.

Dosadašnji izborni porazi i prihvatanje da uporno izlaze na montirane i unapred izgubljene izbore neće im omogućiti da steknu nove pristalice.

Uporno odbijanje da se sve stranke socijaldemokratske provenijencije ujedine u jednu respektabilnu grupaciju, iako znaju da građani koji ih podržavaju to od njih očekuju, govori da većina nije spremna da rizikuje svoj, relativno komforan, način političkog delovanja.

U njihovim programima ne postoje bitne razlike koje bi predstavljale prepreku za ujedinjenje. Ostaju sujete i liderske pozicije kojih se mnogi ne bi odrekli.

Ako u ovim sudbonosnim danima u kojima se određuje način na koji ćemo postojati, opozicija još uvek kalkuliše i vaga šta je dobro za njih, a ne za građane, jasno je da se na njih ovakve, kakvi su, ne možemo pouzdati.

Sad, kad su sve maske pale, ostajemo sami sa sobom i saznanjem o neophodnosti još čvršćeg povezivanja uz pomirenost sa neizvesnošću, ali sa odlučnošću da istrajemo.

Autorka je neuropsihijatrica iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.