Tetka Hanifa, šta radiš? 1Foto: Medija centar

Godinama slušamo o neophodnoj „depolitizaciji“ ove institucije i oslobađanja od stranačkih okova jedne političke partije, koja je sve ove godine imala izbornu tapiju da rukovodi ovom važnom institucijom u čijoj je nadležnosti da se bavi obrazovanjem, kulturom, informisanjem i službenom upotrebom jezika i pisma. Postalo je deplasirano i smešno govoriti o depolitizaciji nacionalnih saveta, pa i Bošnjačkog nacionalnog vijeća.

Dok mi svakodnevno ponavljamo matrice, ko dove, motive, u horu, o željenoj „depolitizaciji“ životi nam prolaze, nezaustavljivi procesi idu niz brdo, nama samo ostaje da se pomirimo sa realnošću, da ko onda, Koštunica, stvarnost pogledamo u oči i okrenemo novi list sveske na veresiju u kojoj nam građani na recku odlažu svakodnevni život.

Treba samo da shvatimo u kakvim okolnostima živimo, ko nas okružuje, šta se događa u životnom prostoru, zaćutimo i zaključimo, u tišini, sami sa sobom – život u Sandžaku je simulacija i lajk na Fejsbuku. U ovom tekstu je, kao što rekoh, trebalo da pišem o depolitizaciji, ali nema potreba da o tome bilo šta kažem. Pre ću, metodom posmatranja, izneti nekoliko opservacija na zadatu mi temu.

Kada su pripremani izbori za Bošnjačko nacionalno vijeće, imali smo iskren nijet, da po ko zna koji put, podržimo demokratske procese u zajednici u kojoj živimo, radimo, zajednicu koju nerviramo i koja nam istom merom uzvraća.

Dijalog je u našoj mikro mahali svojevrsni bubrežni „kalkulus – konkremen“, u narodu poznat kao „kamen u bubregu“. Ima i ona još poznatija, „loj u bubregu“, ali to je priča o stvorenjima iz sandžačke mitologije, pešterskim morunama i aždahi iz Đerekara.

Da bismo shvatili suštinu stvari, „kamen u bubregu“ je idealan primer o kojem stepenu bolnog procesa ja ovde pišem. Dijalog. Naše je društvo izgrađeno na vrednostima čistog monologa, gde je svaki pokušaj interakcije koji vodi razgovoru nemoguć, jer kapaciteta da čujemo i slušamo nemamo, to je posebno karakteristično u predizbornom vaktu, kada očekujemo da se suočimo, pogledamo programe, ideje i bar, ako ništa drugo, pokušamo da stavimo masku i uživimo se u simulaciju lokalne demokratije.

Trebalo je da prođe vreme, Raška da odnese tone smeća, kako bih shvatio da je svaka priča o „depolitizaciji“ svojevrsna smejurija i da to više nikad ne treba govoriti. Nacionalni saveti uvijek će biti ekspozitura i bankomat političkim strankama i to treba tako shvatiti i nikako drugačije.

U normalnim uslovima i okolnostima, ne u vanrednim stanjima u kojima se u kontinuitetu nalazimo, ova bi institucija svakako trebalo da bude van domašaja stranačke i jednokratne politike, ali nažalost, normalnost je jedno, naša stvarnost nešto sasvim drugo. Da budem jasan, smeta mi mešanje politike, političkih stranaka, lidera i barjaktara u rad nacionalnih saveta, pa i ovog našeg sina jedinca.

Pola decenije, pet dugih godina, naš je fokus rada na etničku/manjinsku politiku u Srbiji, upoznali smo sve predstavnike nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Dan pre nego će ovaj tekst izaći, u Beogradu, upravo sa nacionalnim savetima razgovaramo o bolnoj temi „Izazovima i kvalitetu obrazovanja na manjinskom jeziku“.

Iskustvo sa terena potvrđuje da živimo, kako to, kolokvijalno kaže, doajen manjinske priče u Srbiji G.B u „izolovanim“ ostrvima, posebnim mahalama, gde svako fura svoju priču, pa u punom personalnom kapacitetu rukama drži nezaustavljive procese očuvanja nacionalnog identiteta.

Ako sam u jednom zahvalan donatoru koji nas sve ove godine podržava u ovoj priči, to je što mi je omogućio da uvidim, kako su nacionalni saveti nacionalnih manjina „podnjivili“ izvanredne ljude, eksperte, fantastične poznavaoce tema kojima se unutar svojih nacionalnih saveta bave i koji godinama marljivo, uglavnom u pozadini drže priču u svojim rukama, pružajući često otpor izazovima stranačke politike i odolevajući sujetama udarničkih aktivista i raznih lobija.

Bošnjačko nacionalno vijeće nije „depolitizovano“ bez obzira ko personalno rukovodi i ne vidim nikakve revolucionarne i istorijske momente u ovoj instituciji, što često čujemo od aktera koji sudeluju u njegovom radu. Nema strateških dokumenata, osim „sveske kopusare“ da citiram jednog uglednog bošnjačkog delatnika, koja su osnova za normalno funkcionisanje ovakvih institucija i to je ključni problem. Nema kompasa koji će da bude orijentir, kuda i kako dalje. Ima naša zajednica kapaciteta, pokazalo se više puta, samo smo mi zapali u zahać. *Živa duša, rekla bi tetka Hanifa.

Autor je programski koordinator u Akademskoj inicijativi „Forum 10“

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.