Toma tajkun 1Foto: Medija centar Beograd

Velika se prašina podigla oko ministarskog angažmana biznismena Tomislava Momirovića. S pravom.

Odavno se nije dogodilo da jedan poslovni čovek „zaglavi“ u Vladi. Još od vremena ministrovanja Miše Beka u vladi Mirka Marjanovića (bilo ih još nekoliko, ali nebitnih). Neko će zameriti na poređenju, priznajem, razlika u „kalibru“ je nemerljiva. Ali zato gotovo da ne vidim razliku između „gazdinih“ služinčadi – Momirovićeve šefice i Bekovog šefa.

Osim prašine u javnom prostoru digla se, nažalost, zajapurena kuka i motika. S ideološki obojenim uglom posmatranja.

Umesto trezvene debate o razlozima, trenutku i domenima ulaska jednog biznismena u novi ministarski kabinet, svedočimo neukusnom, netačnom i nepristojnom etiketiranju – preduzetništva. Na tapetu je najmanje Momirovićev ministarski angažman, najviše se koristi prilika za petparačko „ispiranje usta“ s porodičnim biznisom porodice Momirović i generalno za novi obračun s „tajkunima“. Prećutkuje se istina i demagoški povlađuje niskim strastima zlurade svetine.

A istina je da mladi Momirović nije rođen sa zlatnom kašikom i u svili i kadifi tajkunske porodice. NJegovi roditelji počeli su da se bave skromnim preduzetništvom nekoliko godina po rođenju sinova i u vreme kad je privatna svojina bila ideološko svetogrđe, „krvavo“ su godinama radili da bi održali i razvili posao, stekli imetak i školovali decu. I sad, 40 godina kasnije, Momirovići doživljavaju da ih razni zgubidani žigošu kao nemoralne ljude i lopove. Može li se ta ostrašćenost čitati kao poruka da je preduzetnik (zar opet) ideološki nepoželjno zanimanje?

Ali, i da je mladi Momirović rođen sa zlatnom kašikom, zašto bi to bio njegov greh? Da li ga ta činjenica diskvalifikuje iz učešća u dijalogu o javnim stvarima? Zašto preduzetnik ne bi smeo da kaže svoj stav o, recimo, visini minimalne zarade? Da li preduzetnici ne treba da se izjašnjavaju o ekonomskim pitanjima i da brane svoje interese (kao što, na primer, sindikalisti brane interese radničke klase)? Da li zato što je saopštio svoje mišljenje Momirovića treba javno osramotiti i proterati iz javnog prostora?

(Zlo)upotreba zlatne kašike u obračunu s jednim biznismenom mogla bi da zvuči i zlokobno. Asocira na vreme kad je optužba o posedovanju i korišćenju zlatne kašike (statusnog simbola bogatstva) bila dovoljan, često i jedini, dokaz za narodni preki sud, koji je po kratkom postupku tadašnje „Momiroviće“ slao na robiju i pred streljački stroj a njihove sinove na Sremski front. Koristiti danas zlatnu kašiku kao alatku za olaku diskvalifikaciju bogatih preduzetnika zvuči kao prizivanje vremena obračuna po kratkom postupku s „nenarodnim elementima“.

Da ima nečeg šizofrenog u javnom mnjenju Srbije govori i dvostruki standard prema zlatnom escajgu. Da bi lečenje te društvene anomije bilo uspešno valjalo bi tragati za odgovorom na pitanje zašto se tako uporno ponosimo (mitološkom) zlatnom viljuškom srednjovekovne vlastele Nemanjića a toliko smo sedam vekova kasnije uporno (ideološki) gadljivi na zlatnu kašiku bogatih Srba?

I na kraju, jedno pojašnjenje. Moje neslaganje s političkim uverenjima i političkim delovanjem Tomislava Momirovića nije tema o kojoj sam ovom prilikom želeo da diskutujem.

Autor je novinar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.