Tonući sve dublje u glib 1Dragica Stanojlović Foto: Privatna arhiva

Nikako gradonačelniku Novog Sada nije jasno kako neki ljudi iz Srbije mogu da idu na more u Hrvatsku. Možda bi mu bilo jednostavnije da shvati tako „neobičnu“ pojavu, kada bi imao hrabrosti, mentalne zrelosti i časti da se susretne sa događajima koji su direktno uticali na njegovo aktuelno čuđenje.

NJegov šef je u martu 1995. godine, kao mladi militantni radikal, održao govor u Glini i obećao prisutnima da Glina „više nikada neće biti Hrvatska“. Prisutni su mu aplaudirali i, verovatno, verovali u takvu tvrdnju. Tih godina su ratni huškači, među kojima su prednjačili Šešeljevi radikali, podsticali Srbe iz Hrvatske na pobunu. Svima je poznat tragični epilog tih ratnih igara. Srbi iz Hrvatske su doživeli egzodus, a Glina i mnoga druga mesta u kojima su živeli su ostala u Hrvatskoj. Od te nesreće je prošlo 27 godina i sav taj dugi period Srbija i Hrvatska su koristile da usavrše populističke bravure i učvrste nacionalistički diskurs.

Oni koji su na rat podstrekivali su od njega profitirali. Od ambicioznog radikala Aleksandar Vučić se premetnuo u neprikosnovenog gospodara Srbije u čiju „čistu“ prošlost niko od njegovih podanika ne sumnja. Ne sumnja ni Miloš Vučević koji „mirno spava“ dok njegova pretorijanska garda prebija građane Novog Sada, jer su se „drznuli“ da se bune protiv Generalnog urbanističkog plana. Pobuna je neprihvatljiva, sve mora da bude čisto, kao što je bilo onih dana kada je gospodar sređivao Hercegovačku.

Došao je red i na Novi Sad, da se tako sredi i uredi. A on kao „prvi čovek“ u gradu, treba da opravda poverenje. Zbog toga je osušeno drveće „osvežavao“ sa zelenim granama koje su umetnute da traju dok je vođa tu, kod njega u gostima.

A on je došao da obeleži godišnjicu „Oluje“, praćen konvojima autobusa iz svih gradova Vojvodine. Došli su zaposleni u javnim preduzećima po naredbi svojih komesara. Održan je još jedan patetični igrokaz sa poznatom scenografijom. Zastave, parole, uzvikivanje podrške vođi i obilje bljutavih fraza koje je izgovorio, pokazali su da se decenijama vrtimo po kružnoj putanji, čiji se prečnik skraćuje.

Na isti način kako je obeležen dan pogroma Srpskog naroda iz Hrvatske, vođa je pravio na desetine istih skupova, sa ciljem da potvrdi koliko je voljen i koliku podršku uživa među „narodom“. Mogao je u Novom Sadu da vidi, kao i mnogo puta do sada, da mu kliču ljudi dovedeni „po zadatku“. Nije želeo, niti želi da vidi jer on ima svoj, po sopstvenoj meri, skrojen svet.

NJegovi podanici ga održavaju i ulepšavaju za njega. To im je jedini zadatak i jedini posao. Dok se sve ruši i rastače istrajavaju u svojim lažima, verujući da imaju pravo da ostanu tu gde jesu. Savest ih ne uznemirava a zakon ih ne plaši jer se na njih ne odnosi. Svi su povezani i svi znaju sve jedni o drugima. Čuvaju jedni druge skrivajući sva učinjena zlodela, i istrajavaju na svom uništiteljskom putu. Konglomerat, koji uslovno nazivamo državom, opstaje po principima inercije. Koliko dugo još može da opstane i na koji način, pitanja su na koja teško može egzaktno da se odgovori.

Tonući sve dublje u glib sveopšte društvene patologije, takozvana društvena elita ponavlja iste sumanute obrasce funkcionisanja, idealizujući vođin lik i otkrivajući sve brojnije „spoljašnje i unutrašnje“ neprijatelje. Tim primitivnim i već proverenim igrama drže kao taoce stanovnike Srbije. Borba za oslobađanje od uzurpatora države do sada je bila traljava i dezorganizovana. Jasno je da pod mafijaškom okupacijom većina ne može da sebi i svojima obezbedi kvalitetan život. Još uvek nije jasno na koji način stići do njega.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.