Tragični majski dani

Trećeg maja navršile su se tri godine otkako je u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu trinaestogodišnji dečak ubio devetoro svojih školskih drugova i čuvara škole, a šestoro ljudi ranio. Već sledećeg dana, te iste godine, u selima Dubona i Malo Orašje dogodio se još jedan stravičan zločin. Izbezumljeni mladić, naoružan smrtonosnim oružjem, išao je kroz sela i ubijao. Usmrtio je devetoro mladih ljudi, a dvanaestoro ranio.

Danas, tri godine posle ta dva masakra i godinu i po posle ubistava u Novom Sadu, na svakom koraku evidentno se pokazuje da smo teško ranjeno i veoma bolesno društvo. Masovna ubistva izazvala su kolektivnu traumu, koja je otvorila i brojne nezaceljene rane kod mnogih stanovnika Srbije, jer su od devedesetih godina prošlog veka prolazili kroz teška stradanja – građanski rat, gubitak bliskih, ekonomsku propast i izolaciju. Bez predaha prelazilo se iz strašnih u još strašnije događaje, da bi se stiglo do Ribnikara, Dubone, Malog Orašja i nadstrešnice.

Susreli smo se sa nepodnošljivom spoznajom da smo svedoci teške društvene patologije, u kojoj dete ubija drugu decu, a stariji maloletnik, kako ga je zakon kvalifikovao, strelja svoje komšije – takođe veoma mlade ljude. Nadstrešnica nije birala – usmrtila je šesnaestoro ljudi: dve devojčice od šest i devet godina, kao i ostale, od srednjoškolskog uzrasta do sedamdesetogodišnjaka.

Kao da se svo zlo, koje je godinama lebdelo nad nama, kondenzovalo u školi, selima i na javnom mestu tih strašnih dana – trećeg i četvrtog maja 2023. i prvog novembra 2024. godine.

Mesta na kojima su se zločini odigrali u svesti većine predstavljala su prostor u kojem bi trebalo da se osećamo sigurnim. U školama su deca obezbeđena pravilima funkcionisanja institucije i prisustvom odraslih, edukovanih da ih obrazuju i štite. Deca osnovnoškolskog uzrasta po prirodnim zakonima nalaze se u fazi strukturiranja karakternih osobina i u tom velikom, turbulentnom kretanju koje se događa u njihovom mentalnom sistemu još nisu jasno uobličene antisocijalne i destruktivne crte ličnosti.

Sela predstavljaju relativno sigurna mesta jer se njihovi žitelji poznaju i često dolaze u međusobne kontakte. Zbog toga mogu da detektuju poremećenu, agresivnu osobu, razrade mehanizme zaštite i preduzmu efikasne mere kako bi predupredili moguću tragediju.

Javni prostori, kao što su autobuske i železničke stanice, trebalo bi da ulivaju sigurnost prisutnom masom ljudi koji imaju zajednički cilj – da nekud otputuju ili nekoga sa puta dočekaju. Kod prisutnih takva usmerenost obično onemogućava pojavu sumnje da se među njima nalazi zločinac, a još manje da opasnost može doći od samog objekta u kojem se nalaze.

Tragedije na mestima koja su iskustveno predstavljala uslovnu sigurnost dovele su do dramatičnog porasta nesigurnosti i potpunog gubitka poverenja u institucije države. Masovna ubistva u Ribnikaru, Duboni, Malom Orašju i Novom Sadu ogoljeno su pokazala da nemamo državu i da je sistem delegitimisan. Veliki broj građana doživeo je snažno osećanje nepravde, praćeno besom, apatijom i spoznajom ugroženosti. Tragedije su se nizale, a dokazi da je makar elementarna pravda zadovoljena izostali su. Mnogi su osećali emocionalnu iscrpljenost i hroničnu napetost.

Masovni protesti koji su usledili posle Ribnikara, Dubone i Malog Orašja preneli su poruku vlastodršcima da ih pobunjeni deo stanovništva ne smatra svojim legitimnim predstavnicima. Tuga za izgubljenim životima povezala je protestante osećanjem zajedništva i međusobnog poverenja, ali je energija protesta splasnula zbog izbora.

Kada je korupcija preko nadstrešnice pobila ljude u Novom Sadu, pobunili su se mladi – studenti i srednjoškolci – osećajući se egzistencijalno ugroženima. Ustali su protiv nepravde i snagom mladosti i nepokolebljivom verom u drugačiji društveni poredak promenili emotivni status mnogih građana Srbije. Pobuna je zahvatila sve kategorije stanovništva, koje uz osećanje neprebolne tuge za pobijenima nose i veliki bes zato što posle godinu i po dana nema nijedne pravosnažno potvrđene optužnice za potencijalne krivce u slučaju nadstrešnice.

Sa bolom i sramotom suočavamo se sa činjenicom da je ubica iz Orašja i Dubone dobio minimalnu kaznu za ubijene i njihove večno unesrećene porodice, dok se roditeljima dečaka-ubice još uvek sudi. Svima nam je jasno da bez zadovoljenja pravde za stradale i njihove najbliže naše društvo neće moći da ozdravi niti da zaleči teške rane.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.