foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Niz sumanutih odluka koje devastiraju društvo dopunjen je idejom o osnivanju novog, državno-crkvenog univerziteta. Po mitropolitu Irineju, sadašnji državni univerzitet doživeo je „kataklizmu“, zbog čega je, navodno, neophodno da se Crkva uključi sa svojim „spasonosnim“ rešenjima. Naveo je da je „Crkva vekovima nadahnjivala i bila pokrovitelj prosvete i kulture u našem narodu“.
Istorijski je nesporno da je Crkva u srednjem veku osnivala manastirske škole u kojima su pisana žitija svetitelja i prepisivane verske knjige. U tim školama negovana je umetnost freskopisanja i ikonopisanja, koje su bile na visokom umetničkom nivou. U manastirima su nastajala prva pravna i književna dela. Kada je srpska država okupirana od strane Osmanskog carstva, Crkva je čuvala jezik, tradiciju, istorijsko pamćenje i identitet. U tom dugom vremenskom periodu manastiri su bili jedina mesta na kojima se održao kontinuitet kulturnog života.
Razvojem građanskog društva kultura i obrazovanje delimično se oslobađaju crkvene dogme i prihvataju ideje racionalizma i drugih savremenih pravaca ljudske misli. Posle Drugog svetskog rata Crkva je potisnuta iz društvenog života, da bi se ponovo vratila posle sloma socijalističkog sistema. Vremenom njen autoritet jača, a posebno od 2001. godine, uvođenjem verske nastave u osnovne i srednje škole.
Tokom protekle decenije ambiciozni crkveni velikodostojnici se otvoreno priklanjaju vlastodržcima, podržavajući ih u svim antisocijalnim aktivnostima. Ta podrška im je omogućila enormno uvećanje bogatstva: restitucijom su im vraćena brojna dobra, na koja ne plaćaju porez.
Upravljaju najvrednijim kulturnim nasleđem – manastirima, retkim knjigama i rukopisima – a od države dobijaju pozamašne donacije, zdravstveno osiguranje za sveštenstvo i monaštvo, kao i finansiranje bogoslovija i Teološkog fakulteta, koji je deo Beogradskog univerziteta.
Država im je pomagala i kada je trebalo prikriti pedofiliju vladike Pahomija i orgije vladike Kačavende. Iako su Ustavom formalno odvojeni od države, bilo im je dozvoljeno da javno kritikuju pojedine naučne doktrine i društvene grupe – teoriju evolucije i LGBT+ populaciju.
Danas, kada vrhovni upropastitelj kreće u obračun sa univerzitetom, Crkva staje uz njega, podržavajući realizaciju pogubne ideje o osnivanju državno-crkvenog univerziteta. Pošto način vladavine podseća na obnovu srednjovekovne despotije, Crkva bi da povrati ulogu koju je imala u tom davnom dobu.
Cilj je ukidanje društveno difuznog, kritičkog i racionalnog znanja i njegovo zatvaranje u manastirske zidine, gde bi se dogmatskim postulatima poništile sloboda mišljenja, divergencija stavova, istraživački duh i dokazi zasnovani na egzaktnim činjenicama. NJihova ambicija je da propisuju društvene normative i epistemološke principe.
Ne haju za ustavne prepreke, jer se najviši pravni akt svakodnevno, bez posledica, izvrgava ruglu od strane predsednika Republike. Zbog tesne saradnje s njim, veruju da će te „bezazlene“ prepreke biti uklonjene. Ne interesuje ih što država upravlja javnim obrazovanjem niti to što verske zajednice nisu javnopravni nosioci državne vlasti. Smatraju da je ispravno da im država ustupi deo suvereniteta nad obrazovanjem, što bi značilo i kontrolu nad njim.
Pošto aktuelni Ustav ne omogućava zajednički univerzitet sa državom, moguće je da crkveni velikodostojnici, predvođeni patrijarhom Porfirijem i mitropolitom Irinejem, očekuju promenu spornih klauzula kako bi preko budućeg univerziteta postali najvažniji činilac u formiranju društvenih pravila.
Bolesni snovi dela crkvene vrhuške zamaglili su svest o nespornoj činjenici da se Beogradski univerzitet nalazi među 1,9 odsto najboljih svetskih univerziteta prema listi Global 2000 Centra za svetsko rangiranje univerziteta (CWUR), zauzimajući 387. mesto od ukupno 21.462 rangirane visokoškolske ustanove.
Dok se hrišćanske crkve u savremenom svetu trude da sopstvenu retrogradnu ideologiju prilagode novim pravilima i osavremene komunikaciju sa ljudima, Srpska pravoslavna crkva pokušava da zaustavi vreme, promeni ljude i nametne svoju neuvremenjenu filozofiju kao nepobitnu istinu.
Bezobzirni napad na univerzitet govori o njenoj štetnosti i društvenoj bezvrednosti. Univerzitet je društveni pokretač – oni su kočničari.
Svrstavši se uz uništitelje ovog društva, isprljali su i degradirali sopstvenu ulogu u očuvanju tradicije. Odrekli su se osnovnih principa sopstvenog učenja. Istorijsku ulogu zamenili su materijalnom utilitarnošću, a duhovnost svetovnim hedonizmom. NJihovo aktuelno delovanje pokazuje da ih ne brine tragično stanje društva i da su se, poput vlastodržaca, odvojili od građana i postali smetnja njihovom opstanku.
Autorka je neuropsihijatrica iz Vršca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
