U očima sudija je naša budućnost 1Foto: Privatna arhiva

Pre izvesnog vremena sam u rubrici „Dijalog“ pisao o tome kako je sudija Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu, upozorio na to da se pre svega u osnovnim sudovima sudije ponašaju kao službenici izvršne vlasti, da imaju „službenički mentalitet“ i da je to razlog zbog koga je izveštaj Evropske komisije o stanju u pravosuđu, pre svega u pogledu na poglavlja 23 i 24 Zajedničkog akta, toliko negativno.

Dakle, nije stvar samo u tome da sudstvo nije nezavisno u smislu da se u vrhu sudske vlasti nalaze politički imenovani ljudi, nego pre svega u činjenici da sudije u svojim odlukama suviše često prosto overavaju mišljenja i stavove organa izvršne vlasti.

To je najdirektnije narušavanje nezavisnosti sudstva i ustavom definisane uloge suda da vrši kontrolu organa izvršne vlasti.

Posle toga sam pisao i o slučaju Ketrin Gan, u Velikoj Britaniji, koji je paradigmatski slučaj za ono što se smatra nezavisnošću sudstva.

Međutim, nije dovoljno samo pisati jednom ili dva puta, nego pažnja javnosti treba da bude usmerena na konkretne događaje duže vreme da bi se stvari pokrenule.

Sudija Stepanović je upravo dao i intervju KRIK-u, u kome jasno kaže zašto nema efikasne borbe protiv kriminala: specijalna odeljenja tužilaštva za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala ne rade svoje posao.

Stepanović je ukazao na odgovornost republičke tužiteljke Zagorke Dolovac za ovakvo stanje, ali ponovo, valja imati u vidu odgovornost svih tužilaca koji se bave korupcijom i organizovanim kriminalom.

Stepanović tako navodi da u Višem sudu u Beogradu uopšte nema velikih koruptivnih predmeta, jer specijalno odeljenje Višeg tužilaštva, koje te predmete treba da generiše kroz optužnice i optužne predloge, to ne radi.

U tome se ide toliko daleko da postoje slučajevi da se prijave za korupciju i zloupotrebe protiv javnih službenika odbacuju bez policijskih provera, bez ikakvog utvrđivanja činjenica, tako što se pišu dopisi odgovarajućim organima javne uprave da se izjasne, pa kad oni kažu „nismo krivi“ ili „nisu krivi“, tužilaštvo po tome donese odluku.

Radi se o običnoj travestiji prava i pravosuđa za koju odgovornost moraju snositi oni koji takve odluke potpisuju, ali i oni saradnici koji takve odluke pišu i podnose svojim principalima na potpis.

Predstavnici opozicije su brzo reagovali na intervju sudije Stepanovića izjavljujući da bi on morao da izazove „zemljotres u državi“.

I to je, s jedne strane, tačno.

Taj „zemljotres“ bi trebalo da podrazumeva da se preispita rad tužilaštava za korupciju, imajući u vidu činjenicu da i najviši predstavnici izvršne vlasti priznaju da je korupcija u zemlji potpuno van kontrole.

Sama koncepcija korupcije podrazumeva da je njeno središte u izvršnoj vlasti, dakle u onom domenu u kome se nekome može učiniti usluga od koje će on imati koristi.

Srbija je odličan primer toga, jer je ona zahvaćena metastazama korupcije počev od običnih organa lokalne samouprave (pisalo se o trgovini decom u centrima za socijalni rad, i tužilaštvo ni na jedan od tih navoda nije reagovalo sistematskom policijskom istragom tih centara, nego naprotiv ignoriše takvo postupanje, a to je upravo u nadležnosti tužilaštva za suzbijanje korupcije), pa do najviših organa izvršne vlasti, o kojima Stepanović i govori.

Antikorupcijska metodologija je jedan od moja dva profesionalna „šešira“ koja nosim ceo svoj profesionalni život.

Stoga mislim da imam moralno pravo, kao autor prvog izveštaja Srbije za Grupu država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope (GRECO), koji je tada uputila organizacija Transparentnost, koju smo tek bili osnovali, da kažem da je borba protiv korupcije pre svega kontrola i ispitivanje izvršne vlasti.

Sudska vlast biva korumpirana tek nakon izvršne vlasti, a dominantna forma korupcije sudske vlasti, kao što je više puta pisano, endemske je prirode: ona leži u mentalitetu da se sudske odluke donose oslanjanjem na mišljenja i stavove organa izvršne vlasti.

Kada se u nekim sudovima formira takva „sudska praksa“, to jest kada se, u neurološkom smislu, razvije takav „čip“ u glavama sudija, imate sistemsku korupciju, odnosno sistemski uticaj organa izvršne vlasti na sudove, tako da odluke o najvažnijim pitanjima donose oni najproblematičniji, koji treba da budu predmet sudske kontrole.

Jedna velika zabluda je, takođe, da je kontrola korupcije samo u domenu krivičnog sudstva.

I građansko pravosuđe i svi nosioci pravosudnih funkcija su odgovorni za suzbijanje korupcije u javnom sektoru.

Ako jedno tužilaštvo neće da aktivno procesuira korupciju, kao što to piše Stepanović, onda i sudije nižih sudova, i drugi tužioci, mogu da ukazuju na slučajeve koji su sumnjivi i time da stvaraju atmosferu u društvu da tužilaštvo bude prinuđeno da rešava korupciju.

Ako sudije, i krivičari i oni drugi, vide šta se radi (a svaki inteligentan čovek vidi korupciju, nelogičnosti, sumnjivo postupanje organa izvršne vlasti, a posebno elemente organizovanog kriminala kada se oni uzajamno „pokrivaju“, tako što oni koji bi trebalo da vrše kontrolu zataškavaju očigledne protivrečnosti), oni treba da reaguju obaveštavanjem nadležnih tužilaštava i viših sudova.

To je onda prava borba protiv korupcije. Borba protiv korupcije uvek je pre svega usmerena na organe izvršne vlasti koji se direktno ili indirektno pojavljuju u sudskim predmetima.

Moja briga je šta će biti sa Stepanovićem.

Postoje dve mogućnosti.

Jedna je da će postati predsednik Visokog saveta sudstva, i da će na toj funkciji raditi na svemu ovome što zagovara.

Druga je da će svi oni o kojima govori uspeti da ga sklone.

Upravo zato moramo govoriti pošteno i podržati sve poštene ljude, a pogotovo sudije koje govore o nepravilnostima i koje različite interesne grupe nastoje da diskredituju, bilo tabloidnim linčom, bilo podmetanjem afera.

U očima sudija je naša budućnost.

Trebaju nam novi, mladi ljudi koji imaju iskru organskog otpora prema administrativnom zlu.

Oni moraju da promene okoštale obrasce korupcije i podaništva koji su razlog zbog koga smo potonuli na dno Evrope u kvalitetu pravosuđa.

A njih treba da vode ozbiljni, aktivni ljudi spremni da kažu istinu.

To je pitanje svih pitanja u predstojećim izborima za najviše organe sudstva i tužilaštva.

Autor je naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “U očima sudija je naša budućnost”

  1. A malo mu je da bude predsednik Viseg suda, tu nema uticaja? Propustio je autor da uoci da je njegovim sudijama Apelacioni ukinuo oko 600 presuda za godinu dana, kao i javne i neskrivene sudsko-advokatske klanove i podele predmeta po „zanimljivosti“. O tome ne govorite? Pa nije zakljucak EK od juce, rezultat je decenijskog pracenja rada sudova.

  2. U osnovnim sudovima vlada katastrofa. Prvi osnovni sud je najgori primer totalnog prepisivanja mišljenja organa izvršne vlasti. Novi VSS ako ima imalo integriteta treba da smeni predsednicu i celu upravu tog suda i pola sudija.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.