Ustavne promene - korak ka nezavisnom sudstvu 1Foto: Freepik

Narodna skupština Republike Srbije donela je 30. novembra 2021. godine Odluku o raspisivanju republičkog referenduma radi potvrđivanja akta o promeni Ustava RS.

Kako se radi o ustavnim promenama koje se tiču odredbi kojima je regulisana sudska vlast, neophodno je da takve promene budu potvrđene od strane građana na referendumu.

Cilj navedeih promena Ustava je usklađivanje pravnog sistema sa standardima Evropske unije, kao i težnja da se uspostavi nezavisno pravosuđe, tj. da se smanji (politički) uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku koji je primetan od samog donošenja Ustava 2006.

Postavlja se pitanje da li predloženi amandmani o kojima će se građani izjašnjavati u nedelju čine korak ka konačnom uspostavljanju nezavisnog sudstva.

Podeljenost stručne javnosti i neinformisanost građana

Stručna javnost ostaje duboko podeljena konačnim rešenjima o promeni Ustava, ali je ipak saglasna da predložene promene nisu zadovoljavajuće.

Deo te javnosti koji je blizak vlasti uglavnom negativno gleda na to da se iz izbornog procesa sudija isključuje parlament.

Drugi pak kritikuju sam momenat promene Ustava, osporavajući legitimitet kako samih promena, tako i referenduma za njihovo potvrđivanje.

Kritike polaze od trenutne političke situacije i toga da sastav parlamenta čini dve trećine vladajuće strukture, a da opozicije nema.

Takođe, činjenica je da su građani većim delom neinformisani o čemu će se suštinski izjašnjavati na referendumu 16. januara i šta bi takve promene mogle doneti.

Usled nedostatka medijske zastupljenosti, ova tema se svela na političko obračunavanje i sakupljanje poena suprotstavljenih političkih stranaka pred opšte izbore zakazane za proleće.

Stiče se utisak da će građani svoju odluku na kraju formirati uglavnom na osnovu priklanjanja stavovimapolitičkih aktera čije su pristalice.

Ubrzanim raspisivanjem referenduma stvorila se ravnodušnost građana prema ovoj temi, koji pored neinformisanosti u velikom delu ostaju i nezainteresovani za ustavne promene.

Imajući u vidu da su ove promene usko vezane za pravnu struku, neophodno je građanima objasniti na šta se konkretno one odnose, kao i koje su potencialne prednosti i opasnosti koje bi njihovo usvajanje moglo doneti.

Stručna javnost ukazuje da, i pored određenih odredbi koje bi možda učinile poboljšanje u odnosu na postojeća ustavna rešenja, postoji čitav set apsolutno neprihvatljivih normi čijim usvajanjem se ne bi ostvario sam cilj promene Ustava, a to je u prvom redu nezavisnost sudstva.

Ustavna dozvola primerenog uticaja na sudiju ili loša terminologija?

Izmene propisuju da je zabranjen svaki neprimeren uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije, za razliku od važećih odredbi gde je zabranjen svaki uticaj na sudiju.

Da li se radi o nesrećnoj jezičkoj formulaciji ili se Ustavom dozvoljava izvestan „primeren uticaj“ (šta god to podrazumevalo) na sudiju, ostaje da se vidi ukoliko predložene promene budu usvojene.

Proširivanje nadležnosti Visokog saveta sudstva

Predloženim rešenjima se ukida trogodišnji mandat za sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju i izborni proces se sa Narodne skupštine prebacuje na Visoki savet sudstva (VSS).

Proširuje se i nadležnost VSS-a, tako da pored sudija sada bira i predsednika Vrhovnog suda i predsednike ostalih sudova.

Ovakvo rešenje kojim se isključuje parlament iz procesa izbora sudija trebalo bi da smanji politički pritisak na sudsku vlast.

Da li se ukida politički uticaj u VSS-u ili se suštinski ništa ne menja?

Najviše suštinskih kritika je upućeno odredbama kojima se definiše sastav VSS-a.

Na prvi pogled deluje da je učinjen značajan pomak ka nezavisnijem sudstvu, pre svega isključivanjem ministra pravde i predsednika nadležnog odbora Narodne skupštine iz sastava VSS-a.

Međutim, ono što predstavlja predmet velike polemike i gde se zapravo vidi najveća opasnost od političkog uticaja je upravo pravni standard „istaknuti pravnik“, imajući u vidu nedovoljnu definisanost tog pojma. Naime, propisano je da u sastav VSS-a ulaze 4 istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština.

Uslovi koje kandidat mora ispuniti je da mora imati najmanje 10 godina iskustva u pravnoj struci, mora biti dostojan te funkcije i da ne sme biti član političke stranke.

Nejasno je da li puko ispunjenje ovih uslova čini određenog kandidata kvalifikovanim za izbor u VSS.

Obzirom da se ovi članovi biraju posle javnog konkursa, glasovima dve trećine narodnih poslanika, pitanje je na koji način se postiže konseznus u oceni dostojnosti i generalne ocene određenog kandidata.

Imajući u vidu trenutno političko stanje, opravdano je zaključiti da će se podobnost kandidata ceniti isključivo kroz naklonjenost određenoj (vladajućoj) političkoj strukturi u parlamentu.

Ukoliko parlament ne izabere četiri istaknuta pravnika u zakonom određenom roku, članove će većinom glasova izabrati komisija koju čine predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog sud, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana.

Ova komisija će služiti kao zamena neostvarenom kompromisu između suprotstavljenih stavova narodnih poslanika.

Ovaj način izbora bi lako mogao postati pravilo, posebno u situaciji kada sastav parlamenta ne bude činila dvotrećinska većina vladajuće strukture.

Problem se javlja jer i u ovoj komisiji preteže politički uticaj, i to tako što većinu neophodnu za izbor članova VSS-a čine, pored predsednika Narodne skupštine, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana koje bira i razrešava parlament i oni mu odgovaraju za svoj rad.

Možda bi bolje rešenje u pogledu sastava komisije bilo da umesto predsednika parlamenta ili Zaštitnika građana u tom telu sedi predstavnik advokature kao nezavisne i samostalne struke koga bi postavljala Advokatska komora Srbije.

To svakako ne bi sprečilo politički uticaj, ali bi ga svakako smanjilo, jer bi se time bila sprečilo da članovi usko povezani sa parlamentom imaju neposrednu većinu za izbor članova VSS-a.

Zaključak

Usvajanjem predloženih rešenja ne bi se obezbedila nezavisnost sudstva, posebno u društvu u kome još uvek ne postoji jasna svest da je sudska vlast jednaka zakonodavnoj i izvršnoj, ali da je neophodno da ona bude nezavisna od uticaja druge dve vlasti, pre svega političkog.

U najboljem slučaju ovakve promene Ustava bi održale status quo, pa iz tog razloga na takvu promenu ne treba pristati.

Autor je advokat iz Beograda