Srbija danas ne može da čuva svoju baštinu na Kosovu. Srpske crkve i manastire, međutim, ne smeju da štite ni Albanci, njihova specijalna policijska jedinica čiji je komandant Srbin. To je suština „pobedničke“ kampanje protiv pristupanja Kosova Unesku. Pa ko će onda da brine o srpskoj baštini? Niko!


Kampanja države Srbije protiv pristupanja Kosova Unesku, čime bi Kosovo preuzelo najstrože međunarodne obaveze zaštite svačijeg religijskog, istorijskog i kulturnog nasleđa na svojoj teritoriji, a pre svega srpskog nasleđa, bila je ratno-huškačka, utemeljena na mržnji, neistinama i poluistinama.

Kosovski Albanci su „prokletnici“, govorio je predsednik Srbije. „Kosovo je kao Isis“, govorio je šef diplomatije, potpisnik Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa i svestranoj saradnji Srbije sa tim „Isisom“. Hoće Albanci da prisvoje, da proglase albanskim „srpske svetinje“! Ova neistina bila je, isključivo, u funkciji potpaljivanja antialbanskog raspoloženja među Srbima. Najviši predstavnici države znali su da je tako nešto nemoguće. Znaju i da u Ahtisarijevom dokumentu, koji je u Prištini usvojen kao temelj Ustava Kosova, piše: „Sve srpske crkve i manastiri na Kosovu, sva njihova imovina i dobra neotuđivo su vlasništvo Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Beogradu!“

U svet je pušten i dokumentarni, istinit i potresan, film o paljenju i rušenju srpskih crkava i manastira u martu 2004, sa porukom da su kosovski Albanci, takoreći genetski, „rušioci srpskih svetinja“, pa da ih oni ne mogu da čuvaju. To je govoreno i pisano, uprkos istini da su desetine hiljada Albanaca na Kosovu potomci čuvenih „manastirskih vojvoda“, čije su porodice i plemenski fisovi, duže od četiri veka, štitili srpske crkve i manastire, gubeći i živote u njihovoj odbrani. Po Kanonu Leke Dukađinija, crkve se moraju braniti, jer one, kako piše u Kanonu, „nemaju ni ognja ni mača!“ Odmah posle Prvog balkanskog rata i oslobođenja Kosova, Kraljevina Srbija je, najvišim svojim odličjima, okitila grudi tih albanskih manastirskih vojvoda. Unesko kampanja Srbije uvredila je njihove potomke. Oni pamte daleko i trajno.

Od sveta, a i od Srbije, sakriven je jedan drugi film o rušenju i paljenju više od 200 džamija, tekija i medresa na Kosovu, u aprilu i maju 1999. godine. Da je i taj film prikazan, saznalo bi se da je islamsku baštinu rušila Miloševićeva država, njene vojne, policijske i paravojne snage, a da, pet godina kasnije, kosovski ekstremisti, varvarski nasrću na srpske crkve i manastire. Nečasno je anatemisati samo tuđi zločin, a ćutati o sopstvenom zločinu. Nacizmu su bliske tvrdnje da na Kosovu i nema albanske baštine, da su tamošnji Albanci duhovno sterilni, da su im sve džamije podigli Turci, a da oni nisu izgradili, čak, niti jednu česmu.

Poraz je, a ne velika pobeda Srbije, i ruski veto na britansku rezoluciju u SB Ujedinjenih nacija. Veto, zapravo, na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, a iznad te presude nema nikakvog veta i suda na ovom svetu, da je u varošici Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima-muslimanima, i da za taj lokalni genocid nisu odgovorni ni srpski narod ni država Srbija, nego samo izvršioci masakra, po imenu i prezimenu! Tražeći od Rusije da, svojim vetom, „zaštiti srpski narod od genocidnog pečata“, predsednik Srbije je, hteo to on ili ne, ceo srpski narod poistovetio sa počiniocima srebreničkog velikog zločina. Takva „zaštita“, a ne ni Međunarodni sud pravde ni britanska rezolucija, povukla je znak jednakosti između srpskog naroda i jedne skupine ubica. Istovremeno, Srbija se legitimisala kao odmetnik od međunarodnog suda i pravde, a Rusija je, zbog podsticanja sukoba Srbije sa Zapadom, jedva dočekala da „zaštiti“ odmetnika.

I ruski srebrenički veto i Unesko glasanje o članstvu Kosova, Srbiju su sukobili sa ogromnom većinom članica EU, sa svim moćnim državama Zapada, sa svim državama u svom okruženju. To je poraz, i to veliki poraz, za državu koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, a ne evroazijskoj ili afričkoj, i koja ima ambiciju da bude stožer stabilnosti i pomirenja na rovitom Balkanu još nezaceljenih ratnih rana i neugašenih mržnji. Pobedama, koje su porazi, sapliću se i strateški najbolji politički potezi: Briselski sporazum, zbližavanje Srbije i Albanije, Srbije i BiH, posete Srebrenici i odavanje pošte žrtvama srebreničkog genocida, kako piše na belom obelisku u tamošnjem mezarju.

Zamislimo da je Srbija poštovala obavezu iz Briselskog sporazuma, da ne sprečava međunarodne integracije Kosova. I da je Srbija podržala britansku rezoluciju u SB UN, da se ugledala na Nemačku, koja prva i najžešće osuđuje holokaust i svako zlodelo nacista. Šta bi se desilo? Srbija bi sebe uzvisila pred Evropom i celim svetom. Ostvarila bi, zaista, dve velike pobede.

A ovako? Srpsko-albanski odnosi pomračeni, Briselski sporazum u opasnosti, svašta ključa u Bosni, zbog Unesko glasanja zahladneo odnos Srbije sa Crnom Gorom i Makedonijom, kosovski Srbi strahuju da će oni plaćati antialbanski patriotizam u Beogradu. Opijenost mržnjom ide toliko daleko da se, na nekim beogradskim portalima, likuje i zbog krvavog pira islamskih terorista u Parizu. „Ovo vam je osveta za Unesko, za podršku otimanju srpskih svetinja na Kosovu!“ Morbidno. Opasno.