Foto: Privatna arhivaSve je tu, na jednom mestu i izlivi ljubavi i poštovanja, „zahvalnost za beskrajno strpljenje” tokom „godina reformi”, obećanja za „sebe, decu i unučiće” radovanja, jednkratne pomoći i penzije veće u džep im meće, naravno i kilometri i kilometri „puteva i pruga”, hektari bolnica… Sve to uz malu napomenu da su „pred nama važne odluke” dobijate, ako ste penzioner, lično (uz srdačan pozdrav) od predsednika Vučića (kovertirano) na ličnu adresu.
– Kako ova pisma stižu, kad kažu da su poštari u štrajku, pita se Kragujevčanin senior do vadi pismo od predsednika Vučića.
– Možda ih lično dostavlja, odgovara mu šeretski komšinica, ispisnica očigledno bolje upoznata sa predsednikovučićevskim (sve)mogućnostima.
A, na beloj koverti sve lepo otrukovano i da je „Poštarina plaćena kod pošte 11200 Beograd” kao i da je u pitanju „Direktna pošta” onako masnim, crnim slovima (boldirano) da se odmah vidi da predsednik misli baš na vas.
Zahvaljući tradicionalnoj komšijskoj solidarnosti i predusretljivosti (bliži rod ne postoji) imamo i mi priliku iako nismo penzioneri (verovatno, nećemo ni dočekati) tu ast i zadovoljstvo da virnemo u pismo predsednika Aleksandra Vučića taze stiglo na ličnu adresu njegovim „bakama i dekama” (vidi lok aute u doba korone – prim. prev,).
„Poštovani,
pre svega, veliko hvala za beskrajno strpljenje koje ste pokazali tokom godina reformi, godina u kojima smo oporavljali našu privredu, zapošljavali ljude, gradili puteve, pruge i bolnice, a penzije nisu rasle onom brzinom kojom su rasle plate kako u javnom, tako i u privatnom sektoru”, veli predsednik Vučić u svom svepenzionerskom pismenom obraćanju.
– I, nisu, to ni naši penzioneri, sagovornici, dobitnici – Direktne pošte ni ne poriču.
Ali, ide i razrada posle uvoda.
– „Došlo je vreme da mi, kao država vama, vratimo deo onoga što ste učinili za svoju Srbiju, i tokom radnog veka i posle toga. Želim posebno da vam se zahvalim za podršku koju ste pružili svojoj zemlji u trenucima kada su mnogi okretali glavu od nje. Upravo zato, ponosan sam što konačno mogu da vam saopštim da će penzije da rastu, najmanje istom brzinom koliko i plate. Ipak, od svih birokratskih formula, verujem da je za vas važnije koliko ćete imati novca za sebe, decu i unučiće”, sa puno ljubavi i topline, kao najboljem osnovnoškolskom (niži razredi, dakako) pismenom zadatku razrađuje predsednik Vučić (za)datu temu.
– Dovoljno bi bilo da vrati sve one penzije koje nam je lapnuo za vreme „zakona o privremenom smanjenju penzija”. Samo to njegovo „privremeno” potraja čitav olimpijski ciklus, četiri godine, od 2014. do 2018. godine, dobacuje u prolazu dok vadi koverticu iz poštanskog sandučeta jedna časna, seda, srpska starina, koja izgleda „k’o da navija za Putina u Ukrajini” al’ vidiš – pokazuje intenciju i da misli svojom glavom. Eto, kako izgled ume da prevari. Možda sem državno-ustavotvorno-patriotskog MTS ima (i krišom pogleda) ilegalni SBB (precurelo mu od „Otpisanih”).
Time bi trebalo da se pozabave nadležne službe sa tragačima (isto „Otpisani” samo „Povratak”) nego da se mi vratimo na predsednikovo pismo dok se ugasi svetlo u hodniku.
Logično, onako ljudskim tonom ide red laganih obećanja:
„Ovih dana dobićete prvu oktobarsku povišicu od 5,5 procenata, a već od januara dodatnih 14,8 procenata što ukupno (kumulativno) iznosi 21,1 posto. Od januara 2022. godine do januara 2024. godine, zajedničkim radom i velikim trudom obezbedili smo da ukupan rast penzija bude 56,1 posto. To je najveći rast penzija u istoriji Srbije i gotovo dvostruko viši od stope inflacije. U poređenju s 2012. godinom kada je prosečna penzija bila 202 evra, u januara 2024. godine biće gotovo dvostruko veća, 390 evra sa ciljem da do kraja 2024. godine dostignemo nivo od 450 evra, kao što smo i obećali programom ’Srbija 2025” još u decembru 2019. godine, slavodobitno nastavlja da podseća predsednik Vučić samo malo zaboravivši da uporedi i cene od pree 11 godina.
Ali, gde sa tim da zamara voljene deke i bake i opterećuje bespotrebnim podacima i da im puni glavu glupostima. Oči oslabile, klecaju kolena, drhte ručice s njegovim pismom…
– Bar stadione ne spomenu u nabrajanju, penzionerima. Kad si mator, barem si toga pošteđen, ipak ni on ne računa da će neko od nas da zaigra za reprezentacuju u Leskovac, zlurado dobacuje još jedan ničim izazvani dobitnik predsedničkog „ličnog obraćanja” ali na „ignor”, pa ko će našem narodu ikad ugoditi.
No, konkretan odgovor na to retorsko pitanje možda već leži u sledećem pasusu pisma:
„Istovremeno, u danima koji su pred nama drugi put u poslednje dve godine isplatićemo vam, jednokratnu pomoć u iznosu od 20.000 dinara. Svestan da sve ove brojke znate bolje nego ja i svestan da vas to i dalje ne čini potpuno zadovoljnim i bogatim, izražavam nadu da ćete razumeti koliko smo energije i rada uložili da bi smo popravili ekonomiju naše zemlje i da bi nam penzije bile redovne, sigurne i značajno više nego ranije”, iskren je u svom obraćanju penzionerskoj populaciji predsednik Vučić od slova do slova.
A, ako neko ima i najmanji razlog da u to posumnja (iste one tragačke službe) tu je i nastavak u kome se veli, takođe od srca:
„Posebno sam ponosan na penzionerske kartice jer to, na najbolji način, pokazuje da smo u svakom trenutku brinuli o vama, a verujem da ćete i sami uvideti koliko koristi ona donosi”, ne bez ponosa ističe Aleksandar Vučić, u svom podsećanju starejšoj populaciji.
– Pa, mi to u unutrašnjosti i ne dobijamo, konačno se u glas složi antički hor penzionera kućnog saveta (ujedinite se) ispred sandučića obrevši se najzad misaono na „jednoj listi” (dozvoljena je upotreba izraza i u „jednoj koloni” – kad već opozicija neće da ga koristi).
Naravno, najlepše za kraj:
„Želim i lično da vam kažem, da bez vas ne bismo mogli da promenimo Srbiju, napravimo je zemljom šansi, razvoja i budućnosti. Hvala vam za svaku kritiku i podršku koju ste mi uputili”, ne libi se da naglasi predsednik Vučić.
– Za to si trebao da uz poštarina plaćena dodaš i plaćenu poštarinu za odgovor, pa da vidiš kritike i pohvale, opet zaziva iz dubine hodnika. (Pa hoće li neko da ugasi svetlo ovim Šolakovim ubačenim luksemburškim pseudopenzoskim elementima?!).
A, svaki štereber (političku korektnost na stranu) dobro zna, a kamoli naš predsednik najbolji đak svih đakovanja i školovanja, da na kraju domaćeg uratka ide zaključak bombastičan, šlihtarski, tako ljigavo patetičan da učiteljica (najdraža, jakako) mora da skine cvikere i obriše suzu, uvek lakopustu, prosvetarsku. Naravno, da ne izostaje.
„Ipak, pred nama su važne odluke. Ne smemo da uništimo sve što smo stvorili, već ćemo i u narednom periodu morati zajednički da donosimo odgovorne odluke, biramo one ljude koji će da brinu o svakom od nas, o našoj Srbiji!” poentira predsednik Vučić u svom psimenom obraćanju svim bakama i dekama diljem domovine, ponaosob sa pozdravom i svojeručnim potpisom – Srdačno, Alekandar Vučić.
Sve je tu, onako kratko jasno, pregledno – veliki font (ćirilični, jakako) i prored, ne (pre)opširno ciglo oko 2.500 karaktera (with spaces), nešto (kulativno) jače od 430 reči.
– Kao da ga nema dovoljno na televiziji, obraća se svaki dan i to traje k’o filmski maraton, zaključuje komšija, koji pokazuje da je istinita ona narodna „ostari se a pamet ne steče”.
– Dvostrano, jeftinije je, uviđavniji je i duševniji njegov sabrat i jaran po penzionerskom statusu dok pažljivo pakuje u beli koverat predsedničko pismeno „njemu” lično obraćanje i verovatno zamišlja Aleksandra Vučića kako ga u „kod pošte 11200” iza šaltera rešeta neljubazni poštanski službenik u predštrajkačkoj fazi – jedostrano ili dvostrano?
I u tim zamišljanjima podrške vidi on jasno k’o na javi predsednika Vučića kako prebira, onako po džepovima, prikuplja sitninu i sa jabukom (a, ne tamo neki avokado) u grlu pa tiho prozbori – dvostrano, k’o da nije jeo parizer za doručak.
Umal nam ne kanu suza, ona najteža i najtvrđa, muška, penzionerska, ona koja je imala „beskrajno strpljenje”, tokom „godina reformi”, u kojima smo „oporavljali našu privredu”. Izdržala, a ne zaplakala.
Vita jela, zelen bor, čekam 17. decembra u glasačkim kutijama brzi odgovor. To, doduše ne piše u pismu ali se valjda od baka i deka podrazumeva. Ili, pak, ne?
Redakcija Danasa se zahvaljuje ekipi neodgovornih i nesavesnih penzionera jataka koji su nam omogućili uvid u njihovu ličnu poštu od predsednika.
Stavovi penzionera u jednom ulazu zgrade u Kragujevcu, komentari pored poštanskog sandučeta i dobacivanja po stubištu ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
