Vlada burazera

Ma, zaslužuje pažnju nešto gotovo neverovatno, da se uprkos svim raspravama još nešto o uslovima za izbor ministara nije čulo. Reč je o stručnosti, profesiji, znanju, a u eri stručnih užih specijalnosti i o njihovom razumevanju najaktuelnijih nevolja u dobijenom resoru i nalaženje rešenja baš s te ekspertske strane i finansijskih mogućnosti.

Sigurno se neko još seća, a trebalo bi, jer je masovna pojava da i sasvim mladi još tada nerođeni, veoma uporno, sa velikim razumevanjem, znanjem i iskustvom kritikuju sve što je bilo u zemlji raspadnutoj (SFRJ) – da su najveći podsmeh doživljavali „funkcioneri“ koji su mogli da menjaju ministarske resore veoma lako. Podrazumevalo se da sve znaju, da su veoma sposobni ili da po prirodi stvari idu po svoja mišljenja u centar stranke. Kako je tadašnja vlast, pa i ministri, bila sastavljana od predstavnika iz svih republika, a bilo je šest, često se znalo da postoje neslaganja ko će koji resor dobiti (kao da je i to bila neka vrsta, doduše staromodne i partijske, a ne demokratske koalicije).

Obično se sve završavalo parolom „u svakoj republici ima stručnih drugova i drugarica da ispune čak i „žensku kvotu“, čega u realizaciji manje-više nije bilo baš tako. Uglavnom su dolazili oni što su bili slika i prilika gazde, ma iz koje republike dolazio. Ako se ovo podsećanje bilo kome čini neprimerenim danas u demokratskoj državi, neka samo pogleda sastav rekonstruisane vlade.

Prosto je za divljenje da u globalnom svetskom strahu od energetskih kriza, kad energetika postaje prvorazredna politička, ali i životna tema, čak ispred ljudskih prava koji su dominirali celom polovinom prošlog veka – u Srbiji se to ministarstvo pripaja Ministarstvu za infrastrukturu, na čijem je čelu neko ko nije energetičar, mada se mora priznati da struja protiče nekim kablovima pa se može shvatiti i kao, na primer Koridor 10. Za naftu, gas, solarnu energiju i slične stvari danas se Srbija očigledno ne mora baš brinuti.

Ništa manje fascinantno nije i da će ministar za državnu upravu, lokalnu samoupravu imati i resor ljudskih i manjinskih prava. Prilaz je verovatno bio da državna uprava i lokalna samouprava već savršeno funkcionišu što svakodnevno narod koji je na njih upućen može da potvrdi (objašnjenje za rekonstrukciju bila je navodna efikasnost u korist naroda). U takvim uslovima je sasvim prihvatljiv ovaj novi resor, jer je Srbija poznata po tolerantnosti i najboljim odnosima sa manjinama, a o ljudskim pravima da se i ne govori. Tolika su da svako može na utakmici, na ulici ili u medijima da bude pretučen, pa da onda dobije čak i policijsku pratnju što baš nije razvijena pojava u drugim demokratskim državama.

Ipak, bez premca su apsolutne sposobnosti, znanje, stručnost i pokazani rezultati novog ministra za poljoprivredu (onaj otpušteni je bio samo agronom, inženjer i magistar poljoprivrednih nauka), trgovinu, šumarstvo i vodoprivredu. Nekad je bio ministar pravde što je upućivalo na to da je pravnik, a koliko se zna bio je i uspešni advokat, kome je uspelo da skine s jednog pozorišta ime barda srpskog glumišta Ljubiše Jovanovića. Njegov su kažu bili partizani, a njegove uloge uključujući i onu u nekadašnjim Glembajevima još malo pa ništa. Mada, iskreno govoreći, sa nekim novim informacijama možda da fascinacija širokim potencijalom ovog ministra nije opravdana. Sve više se saznaje, da će njegovo osnovno zaduženje biti da prati „puteve novca“ i da vidi ko kako razbacuje državne (poreske, misli se) pare na neke nevažne projekte po njegovoj proceni (čista pomoć novom ministru finansija, koji je i premijer). To ministar neće raditi verovatno sam, već onako kao „nekad“ (SFRJ) rešavaće stvari sa centrom svoje stranke.

Inače, zanimljivo je da se u političkoj literaturi mogu naći razni nazivi za sastave vlada koje nisu po onome Monteskjeu iz 18. veka kao „vlada zakona“. Niti po Linkolnovom: „narodna vlada, od naroda i za narod“. Docnijim primerima, uglavnom u anglosaksonskoj tradiciji se kritikovala „vlada pojedinaca“ koja nije bila „vlada zakona“. Frenklin Ruzvelt je onu koja je dovela do ekonomskog kraha 30-ih godina nazvao „vladom novca“.

Najgore je prošao predsednik SAD Truman čija je vlada nazvana „vladom klonova“ („Government by crony“, što je u naslovu ovog teksta prevedeno nešto blaže) odakle su mnogi časni ljudi izlazili podnoseći ostavku, ali mora se priznati, o predsedniku i njegovima govorili su loše tek posle časnog odlaska.