Politička irelevantnost ili strateška kalkulacija: Sudbina ProEU opozicije

I dok im želimo svu sreću u njihovoj novootkrivenoj samostalnosti, ne možemo a da ne otvorimo pitanje koje njihovi lideri panično izbegavaju: Gde prestaje strateška kalkulacija, a počinje potpuna politička irelevantnost?

Paradoks bačenog glasa

Suština problema je prosta matematika koju svaki birač mora da razume pre nego što zaokruži broj na listiću. Politika kojom se ova grupacija bavi nema apsolutno nikakvu težinu u realnom svetu. Postavlja se pitanje – zašto bi iko bacao svoj glas na opciju koja, čak i ako se uz velike muke spotakne preko cenzusa od 3%, ostaje potpuno neupotrebljiva u Skupštini?

Sa šačicom poslanika koji bi činili tek puki dekor u skupštinskim klupama, oni neće moći da utiču ni na boju zidova u zgradi, a kamoli na strateške pravce države. Glas dati njima je glas koji ide pravo u političko „ništa“ – u vakuum u kojem se ništa ne pitaš, ni o čemu ne odlučuješ i ni na šta ne utičeš. To nije opoziciona borba; to je održavanje na aparatima jedne prevaziđene političke klase.

Ideologija kao moneta za potkusurivanje

Nemojte se prevariti njihovim upornim insistiranjem na „velikim ideologijama“ i „evropskom putu“. To je samo prašina u oči biračima. Njihov jedini realni plan nije proevropska Srbija, već nada da će se u postizbornoj magli pojaviti kao „tas na vagi“. Njihova kalkulacija je jasna: ući u parlament sa minimalnim brojem ljudi, a onda pokušati da uslovljavaju pobednički studentski pokret za neku jadnu fotelju ili sekretarsku poziciju pri formiranju vlade.

Ovo je klasičan primer političkog oportunizma gde se sudbina države podređuje sudbini sopstvenih mandata. Dok studenti vode borbu za suštinske promene, oni merkaju procente za trgovinu.

Simbolični ulazak u nebitnost

S obzirom na to da studentski pokret pobeđuje sa ogromnom većinom, tih par mandata koji bi eventualno ušli u Skupštinu biće statistička greška. Čak i da uđu, njihov uticaj će biti ravan nuli – biće to isto kao da niko od njih nije ni prešao prag parlamenta.

Vreme je da se prestane sa igranjem na kartu „manjeg zla“ ili „starih zasluga“. Politička scena ne trpi prazan hod, a ProEU opozicija se svojom odlukom osudila na hodnik istorije. Njihova samostalnost je možda dobra za mentalno zdravlje studenata koje su mesecima maltretirali, ali je za njih same to samo potvrda da su postali – potpuno suvišni.

Vreme je za čistu snagu, a ne za „rezervne“ procente

Ako zaista želimo promenu sistema i odlazak Aleksandra Vučića, jedina stvarna snaga koja danas nosi autentičnu energiju pobede je studentski pokret.

To su čisti, pametni i mladi ljudi koji, imaju jasnu strategiju i beskompromisnu volju za borbu protiv kriminala i korupcije. Oni nisu tu da trguju mandatima, već da vrate državu građanima. Glas za njih nije samo politički izbor, već podrška jedinoj sili koja ima kapacitet da iznese promene do kraja. Birajte snagu koja pobeđuje!

Autor je građanski aktivista i bivši košarkaš

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.