foto (BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ)Ukazivanja bivših ministara i funkcionera SPS-a da ta partija mora da se reformiše, zaključci političkih analitičara da je SPS stranka u nestajanju i da će se revitalizovati samo ukoliko unutar nje pobedi snaga koja bi se suprotstavila politici SNS-a, odnosno Aleksandru Vučiću, konačno i čudnovati stav predsednika SPS-a koji se ponaša kao gost u stranci koju vodi, opravdani su i zahtevaju da se iznese nekoliko dodatnih činjenica, a najpre, da u zemlji ne postoji politička stranka socijaldemokratske orijentacije ili stranka čiji je prioritet politička borba za unapređenje života i prava radnika i seljaka, što je manjkavost našeg političkog života.
Razlog može biti u činjenici da je radništvo i seljaštvo u opadanju, čime ono nije više politički relevantan faktor, te da stranke nemaju interes da se zauzimaju za prava radnika i seljaka čiji su izborni glasovi uglavnom malobrojni ili nisu od presudnog značaja. U tom smislu, nije jasno na koji način ili čime bi se eventualna pobednička snaga unutar SPS-a, a suprotstavljena politici Aleksandra Vučića, suprotstavila Aleksandru Vučiću, odnosno, čime bi odnela pobedu na eventualnim unutarstranačkim izborima u SPS-u, u kom su personalne promene neminovne pred parlamentarne i predsedničke izbore najavljene za narednu godinu.
Očigledno da je SPS kao stranka u potpunosti devalvirala i da je sama ugrozila sebe, svoj veliki kapital i svoje nasleđe, te je pravilan zaključak vodećih analitičara da SPS „parazitira“ na političkom organizmu SNS-a.
Ali, i sam SNS je prokockao preveliki kapital koji su građani sa punim poverenjem poklonili Vučiću na izborima.
Pa je od kapitala sadržanog u političkom programu ili političkom planu, u obe stranke ostao samo politički plen. Kojim upravljaju delegirani poslovni ljudi, „njihovi“ i „naši“.
Pitanje za razmatranje je, šta bi se desilo u situaciji ako se ovi poslovni ljudi osamostale i odbace obe opcije, pa odluče da se pod pritiskom neposredno politički aktiviraju usled teške političke krize koja ugrožava ne samo njihove biznise.
Dalje, šta bi se desilo ako bi tako „ozakonjeni“, u formi političke stranke, ponudili savez studentima i zajedno izašli na izbore. A takav savez bio bi, sasvim sigurno, ponuđen ili možda samo nuđen pre izbora.
Ako bi takva lista, dakle, odnela pobedu, a studentska lista odnela bi suštinsku pobedu, pitanje je kako bismo u tom odnosu sproveli lustraciju, reviziju privatizacije i čitav niz spornih situacija počev od Zajma za Srbiju, preko hiperinflacije, Jugoskandika, Dafimenta i konačno, NATO agresije, ali i reviziju postupka po atentatu na premijera, pre toga reviziju ubrzane privatizacije nakon demokratskih promena, te da li bi studenti došli u situaciju da menjaju plenume za plen, što ne bi bila novost na osnovu iskustva devedesetih.
Evidentno je jedno: ako se ide na izbore, izvesne su tri liste. Samostalna studentska lista, lista vladajuće koalicije i opoziciona lista.
Međutim, usled nedostatka političkog iskustva i logistike, ako žele pobedu na izborima, studenti će neminovno doći u situaciju da trajno ili privremeno paktiraju samo sa jednom političkom opcijom: to nije opcija vlasti i nije opcija opozicije.
Studentima ostaje samo reformisani SPS, odnosno njegov novelirani budući deo bez obzira na pojavni oblik.
Čime se vraćamo svi na početak u kome treba ponovo razmotriti da li je ideja generalnog štrajka bila bolja opcija od iznuđenih izbora. Ili će se doći u poziciju bojkota izbora koje sami zahtevamo.
Osim ukoliko studenti ne sačine toliko kvalitetnu listu, koja će pored teorijskog, opšteg, pokriti i stručni deo, iskustveno dokazan u političkoj, privrednoj, diplomatskoj i drugoj praksi.
Autor je pravnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
