Volja za moć na dve scene

Jan Briza Ljubiša Ristić posle 2000. godine kao da više nije postojao u ovdašnjoj javnosti – ni kao pozorišni reditelj, ni kao političar. Tako je bilo sve do pre neki dan kada je iz štampe izašao poslednji broj časopisa za pozorišnu umetnost „Scena“, tematski posvećen ovoj kontroverznoj ličnosti. Uredništvo pomenutog časopisa u uvodnoj reči kaže da tim povodom nije imalo nameru da pravi monografiju o Ljubiši Ristiću, a isto tako ni „slučaj Ristić“. Ono je, veli, ovom prilikom bilo rukovođeno samo idejom da se bavi „poetikom jednog od najznačajnijih reditelja koji su radili na prostoru bivše Jugoslavije“. Urednici „Scene“ su – prema sopstvenom svedočenju – sa tom idejom upoznali i Ristića, uveravajući ga da će se njihov časopis baviti isključivo „njegovom poetikom, ali ne i njegovim JUL-ovskim godinama“. Ristić je, kažu oni, na to rekao: „Tu ćete grdno pogrešiti; sve sam to ja.“ U uvodnoj reči uredništva povodom ovog tematskog broja „Scene“ na kraju stoji: „Naravno, nema teksta i nema autora koji se nije osvrnuo upravo na pomenuti JUL-ovski angažman Ljubiše Ristića. A svako od njih je žtu stvarž komentarisao onako kako mu nalažu savest, etika, emocije, politička uverenja…“
Među onima koji su se odazvali pozivu da napišu priloge za ovaj tematski broj časopisa nalaze se Dragan Klaić, Nada Kokotović, Dušan Jovanović, Lazar Stojanović, Tomaž Toporišič i Svetozar Cvetković (navodim ih onim redom po kojem se njihovi tekstovi nalaze u časopisu). Svi su oni svojevremeno, više ili manje, na ovaj ili onaj način sarađivali sa Ristićem. Većina od njih bili su i njegovi prijatelji. Neki to više nisu – zbog JUL-ovske prošlosti. Poneki od njih pokušali su da objasne motive Ristićevog političkog angažmana. Niko, međutim, nije posegao za tom vrstom argumentacije prilikom vrednovanja njegovog umetničkog dela. Ali – što je isto tako važno – ni za Ristićevom nesumnjivom rediteljskom veličinom da bi ga „amnestirao“ za „političke grehe“. Autori priloga su u tom pogledu bili profesionalno dosledni, na visini svog zadatka – uprkos emocijama, koje, uostalom, poneki od njih nisu ni pokušavali da prikriju. Naprotiv.
Ovakva vrsta intelektualnog poštenja i doslednosti je, nažalost, u nas izuzetno retka. Zato su prilozi pomenutih autora u ovom broju „Scene“ vrlo dragoceni i poučni. Ovde postoji duga tradicija vrednovanja umetničkih dela neestetskim kriterijumima. Ta metodološka greška čini se ili iz neukosti, ili – što je mnogo češći slušaj – hotimično zarad nekih ideoloških, plemenskih i drugih razloga. Tako je, recimo, u Titovoj, komunističkoj Jugoslaviji umetničko delo podvrgavano ideološkim kriterijumima i oni su, često, odnosili prevagu nad estetskim. Kasnije, od Miloševića pa naovamo, plemenski kriterijumi su dobijali sve veću cenu. Tako se, ovih dana, vode žestoke polemike da li su Danilo Kiš, Borislav Pekić, Miodrag Bulatović i još mnogi drugi – srpski ili crnogorski pisci. Od ishoda ovog „otimanja“ – a to znači da li će oni biti „naši“ ili „njihovi“ – moglo bi da zavisi kako će ko od njih kasnije da bude vrednovan i zastupljen u antologijama i školskim programima srpske i crnogorske književnosti. „Naši“, razume se, imaju prednost.
U slučaju Ljubiše Ristića njegov politički angažman preti da presudno utiče na „oficijelno“ vrednovanje njegovog umetničkog dela. Pokušaj časopisa „Scena“ da to predupredi mogao bi da ostane „glas vapijućeg u pustinji“.
A kada je reč o motivima Ristićevog vezivanja za JUL, u „Sceni“ su nagoveštena dva moguća scenarija. Po jednom, on je uz pomoć politike želeo da ostvari svoje pozorišne ambicije, a po drugom je pozorište video samo kao sredstvo koje može da ga dovede do sticanja političke moći. Po Ristića je, bez sumnje, povoljnije ako bi se prihvatio prvi scenario. U tom slučaju na njega bi moglo da se gleda kao na neku vrstu tragičnog junaka faustovskog tipa, koji je, eto, zarad svoje umetnosti prodao dušu Đavolu, iliti JUL-u. Prema drugom scenariju, u pitanju je čovek kojeg je, u stvari, za sve vreme pokretala volja za moć, i to političku, a ne posvećenost umetnosti. Pri tom je sjajne umetničke reference, stečene u pozorištu, vešto iskoristio i, ne birajući mnogo sredstva, poput nekog domaćeg Makijavelija, na kraju uspeo da se dokopa predsedničke fotelje JUL-a. Znači, jedne od ključnih političkih pozicija u Miloševićevoj Srbiji. Taj drugi scenario krajnje je nepovoljan po Ristića. U njemu nema nikakvog uzvišenog, umetničkog „alibija“ za prodaju dušu Đavolu. Sve se svodi na krajnje prozaičnu žudnju za političkom moći, ostvarenom na čelu jedne – po uverenju mnogih – zločinačke organizacije kakav je bio JUL.
Koji god scenario da je po sredi, Ljubiša Ristić je očigledno stremio ka samom vrhu – i u pozorištu i u politici. Pri tom je, izgleda, čvrsto verovao da mu je tamo mesto, da je među „odabranima“. Da je tako na svoj način potvrđuje jedan njegov iskaz u intervjuu za „Blic News“, dat septembra 2002. Ristić je tada, govoreći o sebi, rekao i ovo: „… ova deca koja se danas bave pozorištem o meni čitaju u nekoj knjizi, u nekom leksikonu i misle da sam davno umro, kao Sterija ili Nušić. I veoma se začude kada me vide živog“.