Foto: Medija centar

Ono što ga je obeležavalo u njegovom gotovo šestomesečnom trajanju – masovnost, teritorijalna disperzija, diskretan odnos sa opozicionim strankama – gubi ne samo na intenzitetu nego i na smislu. Tzv. slobodna zona u Pionirskom parku sa belim šatorom u centru zamisao je sa slabim dometom i sada više deluje kao bela zastava predaje.

Ovom opadajućem procesu ne može se naći subjektivna krivica. Pošto je vlast čvrsta koliko je štetna, svaki pokušaj njenog uzdrmavanja je vredan kao što je i svaki neuspeh opravdan. Neopravdano bi bilo odustati, jer ma kako situacija izgledala bezizlaznom, ova generacija i političara i građana (naroda) nosi objektivnu odgovornost za budućnost Srbije. Sa ovom vlašću budućnosti izvesno nema, ako ne računamo sa kolonijalnim statusom Srbije i još jednim autokratom sa neograničenim mandatom na vlasti.

Posle dosadašnjeg iskustva protesta, jasno je da je nemoguće održati njegovu dugotrajnu masovnost i odgovarajući dnevni (čak i nedeljni) intenzitet. Takođe, ne bi bilo produktivno insistiranje na fluidnom odnosu građana i opozicionih političara, koji je isprva bio simpatičan a potom se pokazao kao nefunkcionalan.

To što su građani sumnjičavi prema stranačkim vođama i što se ovi (još) ne usuđuju da stanu na čelo protesta, ne znači da ideju o združenim snagama treba napustiti. Ono što je sigurno, treba napustiti dosadašnji modus delovanja i zameniti ga drugim, efikasnijim, imajući u vidu osnovni cilj – obaranje ove vlasti.

Kao prvo, treba se pripremiti (psihološki, pre svega) na „dugi politički marš“. Ako je to uslov, onda je jasno da modus delovanja mora biti ubedljiv ne samo u pogledu cilja nego i u pogledu sredstava. Na duži rok to je zaista teško, ali ne i nemoguće.

Predlažem da u tom pogledu testiramo ideju o vladi u senci, ovde i sada.

Kao prvo, to je (shadow cabinet) politički mehanizam stabilnih demokratija, pre svega onih vestminsterskog tipa. To je karakteristika ove političke prakse i naš slučaj odudara od nje. Osim toga, za vladu u senci ne vezuje se samo njeno demokratsko okruženje, dakle njeno slobodno javno delovanje, već i tipski dvopartijski sistem i većinski izborni podsistem. Srbija je daleko od svega toga i idejno i politički. Ali, to ne bi trebalo da spreči pokušaj koji, kako ćemo videti, ima dosta unutrašnjih razloga.

Prvi razlog je potreba u Srbiji da opozicija manifestuje i demokratski i stručno-tehnički kapacitet za buduće upravljanje zemljom. Ideja o vladi u senci ovde je posledica činjenice da su političke institucije u Srbiji totalno zarobljene od vladajuće garniture i da one ne služe uobičajenoj opozicionoj svrsi. Zato se mora ustanoviti vlada u senci i zato ona mora da bude politička vlada a ne vlada stručnjaka, kako je deo stranačke opozicije okupljen oko Saveza za Srbiju pre više meseci predložio (o tome u mom prilogu ovde). Kao takva, trebalo bi da svojim sastavom izrazi opozicioni demokratski spektar Srbije. I, što može biti i najvažnije, stranački ili nestranački ljudi koji bi je sačinjavali morali bi da imaju časnu političku i nespornu profesionalnu biografiju.

U čemu je smisao ovakve paralelne vlade? U tome da se građanstvu pokaže realni opozicioni kapacitet nasuprot postupajuće Vlade. To se najbolje može postići stalnim političkim i stručnim oponiranjem merama i akcijama Vlade, na svim područjima njenog rada po resorima i na kontinuirani način.

Vlada u senci bi, dakle, imala ministre za sve resore današnje vlade, koji bi najmanje jednom nedeljno javno istupali reakcijama na delovanje i rezultate zvanične Vlade. Ona bi zasedala jednom nedeljno i obaveštavala javnost o svojim pogledima. Dnevno bi izdavala saopštenja o aktuelnim i praktičnim pitanjima.

Na određenom mestu u glavnom gradu imala bi otvorena vrata za građanstvo u vidu tematskih rasprava uzajamnog karaktera. Mogla bi se uspostaviti i stalna veza sa građanstvom širom zemlje u vidu otvorenih nastupa ministara u senci po temama iz njihove oblasti, i po predelima zemlje gde su takva pitanja od specifičnog značaja,

Ako bi se ovakav rad vlade u senci ustalio, verovatno bi došlo do mirnog proboja današnje medijske blokade opozicije. Uredno i očekivano delovanje na svakom važnijem državnom pitanju, sa jasnim i argumentovanim protivstavovima, bilo bi veliki izazov za profesionalnu etiku bar javnog servisa. Kada je reč o aktivnostima van glavnog grada, lokalni mediji svakako bi se pre nego oni sa nacionalnom frekvencijom odvažili na slobodno delovanje.

Nota bene: bilo bi normalno da pored adekvatnih ministarskih resora vlada u senci ustanovi i resor (u vidu ministra) za Kosovo i Metohiju. Nadam se da ovo ne treba posebno objašnjavati.

Pošto je reč o projektu najmanje srednjoročnog trajanja – do prvih fer izbora, on bi imao dva važna efekta kako za opozicione stranke tako i za građanstvo. Prvo, stranke bi na ovako organizovan način zaista pokazale da li su spremne i sposobne da zamene ovu vlast drugom, ne samo demokratskom nego i praktično doraslom vladom. Drugo, nema boljeg načina da se biračko telo, onako fragmentovano i skeptično, uveri u ozbiljnost opozicionih obećanja i tako postepeno opredeljuje.

Najzad, ako bi ovakvo delovanje opozicije na pripremi svog potencijalnog biračkog tela izvojevalo fer izbore, pa time i verovatnu pobedu na njima, izbori bi mogli da vode samo ka privremenoj vladi. Ona bi, politički gledano, morala da ima koncentracioni karakter, naravno bez sudelovanja današnjih vladinih stranaka.

NJen zadatak bi bio u saniranju terena od najtežih posledica naprednjačkih vlada. Tek bi prvi naredni izbori, najverovatnije prevremeni, stabilizovali političku scenu Srbije sa legitimnom programskom vladom jedne stranke ili srodnih političkih stranaka. Srbija bi definitivno, i ovog puta nepovratno, ušla u normalne političke vode.

Ovaj izlet u budućnost možda nema realno političko tlo. Biće da je realnije mnjenje koje kaže: ova vlast je nesmenjiva redovnim, tj. mirnim putem. Ako nije reč o samoblokirajućem političkom fatalizmu, onda preostaje samo primena nasilja. Ono je, istorijski gledano, ponekad legitimno, ali i kao takvo ono je najskuplji put do nekog pravičnog ishoda. Ideja o vladi u senci, koju bi za konkretan slučaj današnje Srbije tek trebalo osmisliti, vodi do istog cilja (pravičan ishod), ali mirnim putem. Nemakijavelistički rečeno: cilj je u samom sredstvu.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Državotvornog pokreta Srbije

Povezani tekstovi