U svakoj državi Univerzitet bi trebalo da ima kompleksnu civilizacijsku misiju, koja podrazumeva više funkcija i uloga.
Podrazumeva se da je obrazovna funkcija od primarnog značaja, jer se zbog nje univerziteti i osnivaju. Socijalni i ekonomski razvoj jedne države se ne može ni zamisliti bez sopstvenih kadrova, u svim oblastima društva i privrede.
Međutim, time se ne ispunjava misija univerziteta u jednom društvu, jer univerzitet mora da ima i etičku ulogu. Imajući u vidu obrazovnu i intelektualnu strukturu visokog školstva, univerzitet sigurno ima značajan uticaj na moralno stanje jednog društva.
Treća važna uloga univerziteta se odnosi na njegov politički uticaj u društvu. Značaj političke uloge univerziteta zavisi od mnogo faktora: od političkog i društvenog uređenja države, demokratskih tradicija, socijalnog i ekonomskog stanja u zemlji, kulturnog nivoa stanovništva i drugih činilaca. Reakcija univerzitetskog javnog mnjenja se javlja najčešće kada su pitanju interni problemi univerziteta (finansiranje visokog školstva od strane države, status profesora i studenata, režim studija itd.) Međutim, sve to ne spada u političku ulogu univerziteta, u pravom smislu.
Politička uloga univerziteta počinje u trenutku njegovog uključivanja u zbivanja u društvu. Kada dolazi do tog trenutka? To zavisi od razvoja neke dramatične situacije u zemlji. Dramatična situacija najčešće nastaje u slučaju spoljne opasnosti po državu, ili unutrašnje opasnosti po režim na vlasti. Mirne ili nasilne promene režima izazivaju veliko uznemirenje naroda, koje se manifestuju opštom konfuzijom i očekivanjem nekog raspleta. U tom trenutku, univerzitet može postati katalizator zbivanja u društvu u celini.
Sadašnja situacija u srpskom društvu se sigurno može oceniti kao dramatična. Otuda bi bilo logično da se univerzitet aktivnije uključi u politička zbivanja. Nažalost, za sada preovlađuje pasivnost visokoškolske populacije, kako profesora, tako i studenata. Šta je uzrok ovakvog stanja? U analizi svih faktora kojim utiču na odnos univerziteta prema društvenoj zajednici, posebno bi trebalo razmotriti pojedine kategorije univerzitetske populacije.
Kada su u pitanju nastavnici, uključujući ceo spektar zvanja, od asistenata do redovnih profesora, postoji nekoliko faktora koji utiču na njihov odnos prema situaciji u državi. Prvi činilac se odnosi na poziciju pojedinaca u društvu. Svi oni koji su zadovoljni svojim položajem, ili očekuju unapređenje, nemaju motiva da se politički angažuju.
Pri tome treba imati u vidu fenomen negativne selekcije, koji prožima celo srpsko društvo. Vučićev režim se u celini zasniva na negativnoj selekciji, koja obuhvata sve segmente stanovništva. Posebno je interesantno da se kriterijum negativne selekcije pooštrava sa hijerarhijom zvanja i funkcija u državi.
Najrigoroznija negativna selekcija se primenjuje za najviše funkcije – ministre i državne zvaničnike tog nivoa, jer se tamo teško mogu provući pojedinci sa intelektualnim kapacitetom i moralnim integritetom. Na nižim hijerarhijskim nivoima neke male šanse imaju i neki dokazani stručnjaci svih profila, pod uslovom da se nisu politički eksponirali. Naročito treba istaći je pomenuta selekcija negativna samo za društvenu zajednicu, ali je vrlo pozitivna za Vučićev režim.
Dugogodišnji sistem negativnog odabira univerzitetskih nastavnika i saradnika u Srbiji doveo je u akademske institucije mnogo ljudi kojima nikako nije smelo da bude mesta na univerzitetu. Politička podobnost i beskrajna poslušnost su bili jedini kvaliteti ovih ljudi, ali i to je bilo dovoljno za njihov opstanak u visokom obrazovanju.
Svoju flagrantnu naučnu nekompetentnost i totalno odsustvo pedagoškog talenta ovi ljudi su nadoknađivali lojalnošću i odanošću svojoj partiji. U svojoj bezgraničnoj vernosti, nisu se libili nijedne uloge ili zadatka koje im je partija postavljala. Nastavnici koji su putem negativne selekcije došli na univerzitet imali su ponekad i prilike da preuzmu aktivnije uloge u političkoj kontroli visokog školstva.
Na taj način su mogli da na upadljiv način izraze svoju zahvalnost onima koji su ih doveli na univerzitet, ali i da se preporuče za neku novu funkciju. Najbanalniji vid ovakve saradnje sa fakultetskim i univerzitetskim vlastima sastojao se u uhođenju svojih kolega i dostavljanju „tamo gde treba“ (nekada je to bio DB, a sada je adresa SNS).
U analizi odnosa studentske populacije prema demokratskim protestima treba imati u vidu nekoliko aspekata. Za razliku od profesora, kod studenata ne postoji strah od gubitka pozicija u društvu, jer oni te pozicije nemaju. Međutim, neki računaju na buduće pozicije, koje zavise od vladajućeg režima. Ako veruju u opstanak Vučićevog režima, veoma je bitno da se istaknu na vreme. To pokazuje primer grupe studenata ispred RTS-a, koji se angažuju protiv protesta „1 od 5 miliona“. Ova grupa je sigurno u velikoj manjini u odnosu na studentsku većinu, ali ih baš zato SNS brižno neguje.
Drugi uzrok pasivnosti studenata u političkim zbivanjima proizlazi iz iz opšte apatije u kojoj se nalazi srpsko društvo. Ogromno siromaštvo naroda, fantastično socijalno raslojavanje i nedostatak neophodnih promena, koji se prikrivaju bezočnim manipulacijama, uslovljavaju sadašnju pasivnost u društvu. Kod studenata se ova apatija manifestuje kroz gubitak vere u bolju budućnost i perspektivu normalnog života u normalnoj zemlji. Ova perspektiva bi podrazumevala otvorene mogućnosti zapošljavanja u svim strukama, za koje se studenti školuju.
Preovlađujuće beznađe studentske populacije bih mogao da ilustrujem na osnovu mog ličnog iskustva. Pre odlaska u penziju razgovarao sam sa mojim studentima na Šumarskom fakultetu, o njihovim planovima za budućnost. Pitao sam ih o tome šta očekuju posle završetka fakulteta. Skoro jednoglasan odgovor je bio – ništa. U Srbiji nije bilo mesta za njihovu struku, a šanse za posao u inostranstvu su minimalne. Slična situacija je i sa drugim fakultetima, samo vrlo mali broj stručnih profila daje mogućnosti za zapošljavanje, u zemlji ili inostranstvu.
Posle ovog kratkog prikaza situacije u univerzitetskoj sredini, može se postaviti pitanje o političkoj pasivnosti studenata i profesora. Da li je moguće da nema nikakve motivacije za njihovo uključivanje u demokratske proteste u Srbiji?
Zar im nije dozlogrdila neprekidna kampanja Vučićevih laži o zlatnom dobu, stalnom povećanju BDP, otvaranja industrijskih giganata, porastu ugleda Srbije u svetu? Zar profesori koji su svojim radom i rezultatima zaslužili svoje mesto na univerzitetu moraju da se bore za opstanak sa kolegama koji su plagijatima i partijskom podrškom zauzeli tamo pozicije? Zar studenti sa najboljim rezultatima na studijama ne mogu da se zaposle u svojim strukama, u svojoj zemlji? Da li im samo preostaje motanje kablova u beskrajnim Vučićevim fabrikama?
Da li moramo da se pomirimo sa sudbinom da svi mi, i profesori i studenti i svi ostali pošteni i normalni ljudi ne zaslužujemo ništa bolje od ovog režima laži i obmana? Mislim da zaslužujemo. Pokažimo svojim prisustvom na skupu 13. aprila da verujemo u bolju Srbiju!
Autor je profesor Univerziteta u Beogradu u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
