Foto: FEFA

U razvijenijem delu sveta se ovaj cilj mahom ostvaruje tako što države primoravaju ljude da se osiguraju dok rade, kako bi kroz „prinudnu štednju“ obezbedili sigurnost u starosti. Pored penzija koja se dodeljuju po osnovu osiguranja postoje i socijalne penzije, koje se finansiraju iz budžeta i nisu zasnovane na uplati doprinosa. Socijalne penzije su ili univerzalne, namenjene svima koji su stariji od određene starosne granice, ili su usmerene samo na siromašna stara lica i dodeljuju se uz proveru materijalnog stanja (dohotka i imovine).

U Srbiji, najveći broj starijih od 65 godina, gotovo 90 odsto, ostvaruje pravo na penziju po osnovu doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje koje su uplaćivali tokom radnog veka ili po osnovu nasleđivanja prava (porodična penzija). Podaci o siromaštvu pokazuju da stari u Srbiji nisu ugroženiji od proseka populacije, te se obično konstatuje da je penzijski sistem u tom smislu ostvario jedan od svojih ciljeva – zaštitu od siromaštva u starosti.

Obuhvat starih penzijama nije, međutim, potpun. Procenjuje se da u Srbiji danas devedeset hiljada starijih ne ostvaruje pravo na penziju. Iako i u Srbiji postoji opšti program socijalne pomoći namenjen siromašnima, mali broj starih ostvaruje ovo pravo. Ranija istraživanja pokazuju da je posedovanje nešto veće imovine od propisane najvažnija prepreka za ostvarivanje prava. Dodatno, nedovoljno učešće starih u ovim programima je rezultat i neinformisanosti i komplikovanih administrativnih procedura.

U datim okvirima, moguće su tri opcije koje bi omogućile povećanje obuhvata i adekvatniji prihod u starosti. Prva je uvođenje socijalne penzije kao minimalnog prihoda za sve stare koji nisu ostvarili pravo na penziju po osnovu osiguranja, na nivou davanja koje je niže od poljoprivredne penzije. Ovo rešenje bi zahtevalo velika dodatna budžetska izdvajanja, dvostruko veća od sredstava koja se izdvajaju za celokupni program novčane socijalne pomoći. Pored relativno visokog rashoda, nedostatak ovog rešenja je i mogućnost da se među korisnicima nađe jedan broj onih koji nisu siromašni.

Druge dve opcije se odnose na uvođenje socijalne penzije koja je usmerena na siromašne, te zapravo znači formulisanje posebnih uslova za stare u okviru programa novčane socijalne pomoći. Tako za staračka domaćinstva može da se predvidi relaksiranje pojedinih imovinskih uslova, na primer ograničenja koja se odnose na zemljišni maksimum. Poslednja opcija bi se pre svega odnosila na povećanje iznosa pomoći za stare i one koji žive u staračkim domaćinstvima u odnosu na druge korisnike pomoći.

Za sve predložene opcije moguće je i da se predvidi da starosna granica za ostvarivanje prava na socijalnu penziju bude visoka, iznad granice za penzionisanje po osnovu osiguranja. Na taj način bi se umanjio moralni hazard u smislu eventualno negativnog uticaja uvođenja socijalnih penzija na uplaćivanje doprinosa za penzijsko – invalidsko osiguranje.

Bazirano na studiji: Matković, G. i Stanić, K. (2014), Socijalna zaštita u starosti, Beograd: FEFA/CSP/SIPR