Zakasnela pravda

Šta mi se događa u vezi sa ovim pravnim postulatom. Tragajući u sopstvenoj arhivi za nekim dokumentom, slučajno naiđoh na presudu kojom se moj deda po majci proglašava narodnim neprijateljem, jer je, u vreme obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, po oslobođenju, kada se vlast mučila da nahrani gladne stanovnike po gradovima, sakrio vreću pšenice da bi porodica bar za slavu, o Božiću i Uskrsu, nedeljom i praznikom mogla da pojede pšenični, umesto kukuruznog hleba, proje ili kačamaka. Skrivanje tih stotinak kilograma hlebnog žita je od strane vlasti protumačeno kao delo protiv naroda i države, egoističko delo, jer deda nije mislio na one kojima je trebalo dati hleb.

Da ne dužim, oduzeta mu je celokupna imovina i robijao je u Zabeli. Po njegovoj smrti, zakasnela pravda stupa na scenu i njegovim naslednicima biva povraćena onda oduzeta imovina, naravno opet uz ujdurmu, red pravde red prevare, ali, recimo da je nepravda ispravljena i da se pokazalo da je pravda dostižna (nije li zato ta gorčina u meni?). No, ovom prilikom imao sam nameru da prozborim koju reč o nečemu aktuelnom, o sitnicama koje su to možda za vlastodršce, ali su za građane krupnice.

Prolazim pored bivšeg Bambilenda, ma ko ga pravio, sjajna ideja. I umesto da radi, da zapošljava, donosi pare i uveseljava đake na školskim ekskurzijama ka Đerdapu, zašto ne i ovdašnje mališane, eno propada. Neko se spori, verujem da država nije razrešila spor. Postaje ruglo, a mogla bi biti dobitna kombinacija. U vreme otvaranja i prvih dana rada, na stranu svi ideološki i pravni predznaci, svakodnevno su Bambilendom defilovali buljuci dece, đaka, pa i onih mlađeg uzrasta. Mlade mame, zarobljene bebama odnosno malom decom, tu su mogle da malo odahnu, prepuste mališane bebisiterkama, a one da posede sa prijateljicama, popiju piće, proćaskaju, sete se lepih životnih situacija, pohvale se svojih naprednim i pametnim bebama, sinčićima, princezicama… Kaplje kinta na blagajni, kaplje u kafićima, kaplje, kaplje… Zar nije moglo da nastavi da kaplje i posle oktobarskih promena, bez obzira na vlasnika, biznis da se ne koči, a sudovi neka dokazuju pravdu. Umesto toga, sve je stalo. I gore od toga, propada.

Seća li se ko zgrade ispred Bolnice, zidane za porodilište. Genijalna ideja za neko kapitalističko poimanje života, ali ne i za naše umove. U trenutku je sve obustavljeno, da se raspravi ko je investitor, ko je izvođač, ko kome duguje, ko je naređivao, a ko potpisivao. Decenije su prošle, dok se građevina nije dovršila i pretvorila u urgentni centar, da bude na korist građanima. Koliko je takvih objekata po gradu, stambenih zgrada, poslovnih objekata, fabrika? Propadaju, umesto da država nađe adekvatna rešenja i stavi ih u funkciju.

U jednom od ranijih brojeva Braničeva pisao sam o blokadi vlasništva poljoprivrednog odnosno građevinskog zemljišta u potesu Polje (severno od Bolnice). I posle 30 godina od sprovedene komasacije, vuku se repovi, a katastar još nije u mogućnosti da izradi katastarski operat i omogući privatnim vlasnicima da raspolažu svojom imovinom. Zašto je država tako troma (ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim)?

Koliko ličnih i porodičnih problema zbog, naoko, banalnog razloga koji državu kao da ne dotiču, a sve ili mnogo toga od nje zavisi. I kada jednoga dana sve dođe na svoje mesto, kad pravda i pravo profunkcionišu, kad se bude sprovodio i princip presuđivanja u razumnom roku, koliko će pravda biti zaista pravična, posle toliko dugog čekanja.

Menjaju se političke garniture na vlasti, sprovode reforme pravosuđa, a neke stvari se ne pokreću sa mrtve tačke. Suđenje i presuđivanje u razumnom roku treba da bude princip koji će obavezivati ne samo sudije i sudove već i vlast, onu zakonodavnu, koja određuje uslove igre i dodeljuje crvene kartone nefer igračima. Treba li nam evropska direktiva da to shvatimo?