Zaludničenje sa TV serijama

Iz poverljivog „ća-ću“ ogovaranja – o tome koja se sa kojim i gde, koji se poznati razvodi, za koga se ona folk-umetnica udaje (treći put), kako komšinici loše stoji afro-frizura, a sve uz prevrnutu kafenu šolju – trač je izrastao u elektronski, tj. u TV serije.

Molim vas, pogledajte TV program u bilo kojim dnevnim novinama i videćete da svaka ozbiljna TV stanica ima na svome repertoaru bar četiri serije ne računajući reprize.

Svaka traje po sat. Pretvorite to serijsko vreme u produktivan rad, u novac… i dalje, zaključujte sami.

No, možda sam ja zajedljivo džangrizalo koje ne razume ni kulturnu misiju TV serijala ni psihologiju gledališta.

Jedna serija, recimo južnoamerička, je revija privlačnih, mišićavih muškaraca, širokih leđa u obliku trapeza okrenutog naopako, crnokosih, pravih latinskih tipova.

Čitavo tuce dugonogih lepotica duboko dekoltiranih i prsatih, u kratkim suknjicama belasa oblim kolenima, osciluje završnim delom leđa, pokazuje pupak kao čašu lekovitog meda. Bogat umetnički doživljaj. Napajanje lepotom.

Jedna epizoda je kao izvučena psihološka krivulja.

U njoj možete da patite jer dvoje mladih i lepih (ona zanosna i nežna, a on muževan) do ušiju zaljubljenih nikako da ostvare sreću zato što otac ili majka imaju druge planove.

Traže bogatiju nevestu ili mladoženju.

Možete da se radujete i poistovećujete jer pravednik nadmudruje i pobeđuje zlobnika.

Možete da iščekujete rasplitanje bračnog četvorougla.

Obavezno stariji i bogatiji muškarac ima mladu švalerku zagledanu u lepotu njegovog novčanika.

On vara suprugu jer je dosadna rospija koja ne razume njegovu široku i plemenitu dušu, a supruga vara njega jer je zapostavljena, potcenjena, zaboravljena.

Svi se drže principa „tuđe – slađe“, naročito ako je mlađe.

Možete da budete zavidljivi gledajući predivne toalete, luksuzno opremljene stanove, čarobne vile okružene bogatim zelenilom, balove na kojima lepi parovi, zanimljivo frizirani i elegantno odeveni, skladno valcuju i tanguju.

I vi biste znali kad biste imali. U epizodi imate sve što kod kuće nemate.

Nešto sam, umalo, zaboravio.

Dok gledate seriju, obavezno morate i da se nervirate i, time još, obogatite svoj doživljaj.

Taman kad su se on i ona zavezali u žestok zagrljaj, kad je on otkopčao vršno dugme njene bluze, a ona mu svukla košulju, na ekranu marketing.

Tada možete da pijete Grand kafu, don-kafe, vino sa snagom ždrepčeve krvi, apatinsko pivo, mineralnu vodu „Knjaz Miloš“, ono šta želite i šta imate.

Možete da ispeglate rublje, da savijete sarmu, jer vi nemate služavku kao oni u seriji.

Na nastavak ćete sigurno stići pošto na jedan minut „umetničkih zbivanja“ dolazi dva minuta reklamiranja.

Serija se pravi po principu „što duže to bolje“.

Andrić je u eseju o Goji tražio da pripovedanje bude zbijenije, a serijski TV umetnici su izumeli novu estetiku: traže da pripovedanje bude što razvučenije zbog gledalaca koji to vole natenane.

Njihova ponuda je dugačka, a šema uvek ista. Ko je video jednu epizodu video je sve.

Gledalac koji „ima kliker“ posle prve epizode znaće i kraj sto pedesete.

Nekad su bili popularni viteški romani, koje je pokopao Servantes, pa ljubići i krimići koje su ugušile TV serije.

Traži se darovit grobar da pokopa njih i tako prekine zaludničenje.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.