Foto: EPA-EFE/FRANCOIS MORI / POOL MAXPPP OUT

Koliko Srbi danas poznaju Francusku? Veoma malo, sudeći po polemici oko zastave Kosova na Notrdamu. Ona pokazuje koliko je duboko nerazumevanje današnje Francuske iz ugla Beograda.

Povod je stogodišnjica Prvog svetskog rata koji Srbija nije umela da obeleži i da mu da pravu težinu. Jedan od razloga je što Beograd ne razume kontekst u kome se danas u Evropi gleda na ovaj rat i što nije pronašao način da o njemu govori u sadašnjem vremenu.

Francuska je preuzela glavnu inicijativu za obeležavanje godišnjice. Tom poslu je pristupila temeljno – oformila je misiju koja je sa radom počela 2012. godine, na čijem je čelu Jozef Zimet, sa zadatkom da osmisli program komemoracija tokom četiri godine i uskladi javne i privatne inicijative u Francuskoj i francuske inicijative u inostranstvu, dajući im oznaku „stogodišnjice”. Misija je ovaj program zamislila ne od vrha države, ne kao komemoracije u zatvorenim kongresnim salama sa statistima koji služe kao dekor za političke govore, već je u njega uključila sve departemane, regione i opštine, škole i muzeje, čitavu mrežu domaćih i stranih istraživača, istoričara, umetnika, reditelja koji su radili na tome da današnjem čoveku, njegovom senzibilitetu i njegovim pogledima približe doživljaj ovog rata i smisao koji ima za današnje generacije.

Veliki i značajan poduhvat koji svedoči o odgovornom odnosu prema istoriji i tradiciji.

Za razliku od Srbije, koja gleda u svoju ratničku prošlost nesigurna kakve pouke da iz nje izvuče, Francuska je komemoracije vezala za politički kontekst vremena u kome živimo.

Za Francusku, koja je postavila temelje Evropske unije i koja sebe smatra „motorom” zajednice evropskih naroda, njenom „osovinom”, zajedno sa Nemačkom, ovo je prilika da afirmiše ideju francusko-nemačkog pomirenja i izgradnje zajedničke budućnosti, ideju koja je poljuljana u današnjoj Evropi.

Na Prvi svetski rat se gleda iz ugla pacifikovane Evrope. Zato se ne slavi njena vojna prošlost, velike bitke i generali, već se oni pominju u kontekstu stradanja i civilnih žrtava koje su ratovi izazvali. Prvi svetski rat je katastrofa dotad neslućenih razmera u koju su narodi ušli poput mesečara, tako bi se ukratko mogao rezimirati francuski pogled na Prvi svetski rat iz današnje perspektive. Pobednici i poraženi su u toj klanici izjednačeni. Jednako se slavi uspomena na francuske i nemačke vojnike. Knji­ge i ro­ma­ni o Pr­vom svet­skom ra­tu koji su poslednjih godina objavljeni pi­sa­ni su u tom du­hu.

Otiđite u bilo koji muzej u Alzasu i Loreni, gde su se vodile neke od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu i uverićete se da je tako. Francuski predsednik čitave nedelje obilazi ova mesta sećanja. Da bi bilo moguće izjednačiti sve žrtve ovog rata bilo je, istina, potrebno da prođe mnogo godina i da zaživi ideja Evropske unije.

U tom ključu treba tumačiti i obeležavanje stogodišnjice od potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra u Parizu. U pozivu za ovaj skup Makron je objasnio da je on upućen „šefovima država koje su učestvovale u ovom ratu i brojnim drugim šefovima država koji će takođe biti prisutni, ne samo zbog komemoracije stogodišnjice prvog svetskog sukoba, već i zato da zajedno pokušamo da ispunimo obećanje koje smo tada dali: da se ovo više nikad ne ponovi”.

On je objasnio da će 11, 12. i 13. novembra biti održan forum za mir, sa ciljem da okupi šefove vlada, predstavnike međunarodnih organizacija, nevladinih organizacija, intelektualce. Šta je cilj ovog foruma? Cilj je da se afirmiše multikulturalizam i odbrani mir koji je ugrožen, kaže francuski šef države, upozoravajući na „rizik od podela, od nacionalizma, od zatvaranja”.

Makron je zabrnut zbog evropskih izbora naredne godine i prostora koji u Evropskoj uniji osvaja populistička desnica. Njegova rivalka na predsedničkim izborima, Marin Le Pen, ima velike šanse da ponovo osvoji najviše glasova kao i na prošlim izborima za evropski parlament. Potrebni su mu neki opipljivi uspesi i to brzo, jer mu popularnost opada u zemlji a na evropskom planu još nije uspeo da napravi front za odbranu od krajnje desnice kojoj ide na ruku politička klima evropskog nejedinstva.

Forum u Parizu je pokušaj da se Makron afirmiše kao svetski lider koji ima inicijativu i koji je u stanju da ubedi druge da slede njegovu viziju. Ključno je okupljanje snaga, pa je zato pozvao učesnike foruma (šefove država, predstavnike nevladinih organizacija, šefove preduzeća, građane, intelektualce) da predlože „projekte za mir”.

Šta je predlog Beograda, ukoliko ga ima? Ne znamo. Da li je to ideja o „razgraničenju sa Albancima” koju je predsednik Aleksandar Vučić stidljivo izneo, o kojoj ništa ne znamo „jer bi tako otvorio karte Srbije u pregovorima”, kao što je rekao u Šidu početkom avgusta. Koju mapu podele iznosi svojim francuskim sagovornicima, da li je to ona koju je objavio Mond, na kojoj su označeni Sever Kosova i opštine na jugu Srbije, Preševo, Bujanovac i Medveđa, za koju iz ovog lista kažu da je to mapa koju je Vučić pokazao francuskom ministru za Evropu i spoljne poslove, Žan Iv Le Drijanu? O čemu će u Parizu razgovarati sa Hašimom Tačijem, koji je pozvan kao jedan od državnika? To je razlog što je na Notrdamu zastava Kosova? Da li će nastaviti sa tajnim pregovorima o teritorijama koje su spremni da razmene?

Da li su tajni pregovori u duhu postizanja mira kako bi sve strane želele da prikažu? Umesto o tome u Srbiji se govori o izneverenom francusko-srpskom prijateljstvu, kao da to odavno nije samo šuplja diplomatska fraza.

Srbija je izgubila veze sa Francuskom još za vreme Jugoslavije (De Gol nikada nije hteo da se vidi sa Titom), a potom nismo umeli da ih obnovimo. Ne znamo ni sada da iskoristimo ogroman potencijal mlađih generacija naših emigranata koji žive u Francuskoj, obrazovanih i upućenih, niti da ojačamo kulturne veze, kada nam već politička klima nije naklonjena.

Ne poznajemo političku kulturu Francuske i ideje koje su oblikovale Evropu i ponavljamo mitove o tome kako su se oglasila zvona na Bogorodičinoj crkvi u Parizu u slavu pobede hrišćana u kosovskom boju.

Ne čudi zato ni što se u Francuskoj ne sećaju našeg savezništva, osim onih kojima je vojska profesija. To je pokazalo i francusko učešće u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, kao i uloga njenih civilnih i vojnih predstavnika na Kosovu, sa Bernarom Kušnerom kao prvim administratorom. Među francuskim vojnicima bilo je onih koji su se pitali šta tamo rade i koga štite i bili zgroženi nad pogromom koji se odvijao pred njihovim očima nad srpskim, romskim, ali i albanskim življem sa kojim su se obračunavali pripadnici OVK, ali nisu ništa mogli da urade jer su političke instrukcije bile drugačije. I dalje su one da se o tome ćuti, da se pređe preko fijaska međunarodnih misija, prvo Ujedinjenih nacija, a potom Evropske unije, jer bi to ugrozilo veliku ideju evropske porodice koja zna šta radi. Eto primera spektakularnog neuspeha multilateralizma.

Francuska je među prvima zainteresovana da se o tome ćuti, jer je ona jedna od zemalja koje su postavile temelje nezavisnosti Kosova. Stalo joj je da tu stvar okonča, jer je u ovom neuspehu međunarodnih misija i veliki deo njene odgovornosti. Neko bi mogao da je pita šta je uradila da zaštiti ljudska prava stanovništva na Kosovu za čiju bezbednost je, u okviru međunarodne misije i NATO-a (KFOR), bila zadužena. Samo nema ko.

Francuska ne dovodi u sumnju ispravnost svog „prava na mešanje”. Ona je, uostalom, krajem 80-ih izmislila koncept nove vrste rata, „humanitarno mešanje”, čiji je jedan od teoretičara bio Kušner. Rat na Kosovu je sprovođenje ove doktrine u delo. Borba za ljudska prava i demokratske slobode pretvorila se u ideološko opravdanje za vojne intervencije, za šta se u Francuskoj koristi pežorativna kovanica droit-de-l’hommisme, smišljena u vreme napada NATO-a na Jugoslaviju, kao odgovor na concept „humanitarne intervencije”. Ispada da je opravdano ratovati ako imate dobar alibi.

Od kada je priznala nezavisnost Kosova Francuska nije prestala da pomaže njegovoj afirmaciji na međunarodnom planu. To je bilo jasno i 14. jula 2014. godine na Šanzelizeu, na vojnoj paradi za najveći nacionalni praznik Francuske, pad Bastilje, gde su među gostima na tribinama bili i predstavnici Kosova, dok su ispred tribina defilovali predstavnici zemalja učesnica u Prvom ratu, među njima i srpski gardisti.

Sada kada je Kosovo dobilo vojsku, treba očekivati da će i gardisti kosovske vojske defilovati na nekoj od narednih parada na Šanzelizeu. Kosovo je kao zasebna država iste godine pozvano da učestvuje na donatorskoj konferenciji za pomoć Srbiji i Bosni i Hercegovini nakon poplava, koju je Francuska organizovala zajedno sa Evropskom unijom. U Srbiji su se tada nešto bunili iz predsednikovog kabineta, ali kasno.

Te godine postalo je jasno i koje mesto ima Balkan u tumačenju Prvog svetskog rata iz današnje evropske perspektive – francuska „misija stogodišnjice” zvanične komemoracije je počela u Sarajevu, odakle su u direktnom prenosu radija Frans enter istoriju i nas tumačili francuski medijski „kaplari”, od Bernar Anri Levija do Remija Urdana, novinara Monda koji je od izveštavanja iz Sarajeva za vreme rata napravio karijeru.

Prvi svetski rat je tako povezan sa ratovima 90-ih u revizionističkom ključu koji u ovom slučaju ima veze sa ličnim ambicijama i karijerama ali i pogledom na Balkan koji se nije mnogo promenio od devetnaestovekovnog, oličenom u metafori o „buretu baruta” koje, prema Bizmarkovim rečima, „nije vredno kostiju jednog jedinog pomeranskog vojnika”.

Ko je kriv što nas drugi tumače? Velikim delom smo sami krivi, zato što imamo neodgovoran odnos prema svojoj kulturi i istoriji, zato što je važnije da se otvori još jedno gradilište i proda još jedna fabrika nego da uložimo u kulturu i razvijemo kulturnu politiku koja će u svetu afirmisati naše ideje i naše poglede.

Imamo li mi politiku sećanja (zvanični pogled na istoriju) i da li je ona u raskoraku sa evropskim tokovima?

Mlađe generacije istoričara, one koje su u dosluhu sa današnjim svetom, znaju kako da svoj pogled na neki istorijski period uvedu u glavne istoriografske tokove. Istorija nije uklesana u kamenu kao Hamurabijev zakonik. U tumačenjima prošlih događaja uvek nalazimo odjek vremena u kome živimo. U Francuskoj se udžbenici istorije menjaju svake dve godine.

Ovde ne mislim na povlađivanje pokušajima revizionizma, pošto takvih pokušaja ima. Videli smo to upravo na primeru Prvog svetskog rata. Setimo se verzije Prvog svetskog rata Kristofera Klarka, autora planetarnog bestselera

„Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914”, koji je relativizovao krivicu Nemačke i Principa nazvao „teroristom” (posle je rekao da je pogrešio pa ga je unapredio u atentatora), kao što je to učinila i uticajna kanadska istoričarka Margaret Mekmilan koja je svojevremeno zapanjila javnost u Srbiji paralelom između Mlade Bosne i Al Kaide.

Francuski đaci su, uostalom, u udžbenicima mogli da nauče da su Princip i društvo ostrašćeni srpski nacionalisti koji su hteli Veliku Srbiju i da su Srbi u poslednjem ratu na Balkanu agresori, najviše zahvaljujući Leviju, novinarima i njihovom krugu istomišljenika.

Ovde mislim na našu sposobnost da pronađemo mesto u koncertu nacija u kome će se naš glas čuti. A to je ono što nam dramatično nedostaje. Ne možemo da dobacimo.

Pokušaji izaslanika iz francuske misije koji su u toku priprema za obeležavanje stogodišnjice dolazili u Beograd kako bi razgovarali o zajedničkim projektima, ostali su neostvareni. U Beogradu niko za njih nije imao sluha. To su mi u Francuskoj pričali sami učesnici francuske delegacije, među njima i najviši predstavnici vojnih arhiva, članovi naučnog saveta pri misiji obeležavanja stogodišnjice. Dolazili su sa predlozima, u Beogradu su ih primali na najvišem nivou, a potom od toga nije bilo ništa jer sa srpske strane nije bilo ideja, znanja, sredstava. Tako smo propustili da se uključimo u zajedničko obeležavanje ovog događaja i odužimo našoj istoriji i našim precima. Kada čujem predstavnike vlasti kako se pitaju kako se zastava Kosova našla na Notrdamu, gorko se osmehnem.