Foto: Medija centar

Iako sam se često susretao sa tom narodnom umotvorinom, uvek mi se činilo da nisam sasvim dokučio u kojim životnim prilikama ta poslovica može da se primeni i šta ona zapravo znači. Prošle su godine i skoro da sam zaboravio na poslovicu i nelagodu koju mi je izazivalo to što nikada potpuno nisam razaznao njen pravi smisao. Sve bi to tako bilo da prošle godine nije počela rasprava o ustavnim amandmanima o pravosuđu u kojoj su jedni zagovarali da se javno tužilaštvo odredi kao nezavisan državni ili pravosudni organ, dok su drugi insistirali da javno tužilaštvo zadrži atribut „samostalni“ državni organ.

Dilema da li javno tužilaštvo nazvati samostalnim ili nezavisnim podsetila me je na staru južnjačku poslovicu „Zovi me kao hoćeš, samo nemoj da me biješ“ i načas mi se izreka učinila tako jasnom.

Narodna poslovica bi mogla da znači da nije važno da li će javno tužilaštvo u Ustavu Republike Srbije biti definisano kao nezavisno ili kao samostalno, bitno je da javno tužilaštvo bude zaštićeno od uticaja i slobodno da svoju nadležnost vrši u punoj meri. Rečnik sinonima Pavla Ćosića i njegovih saradnika dao je za pravo takvom mom stavu, jer ne pravi razliku u značenju nezavisnosti i samostalnosti.

Nezavisnost je, po autorima Rečnika, autonomija, odvojenost, ali i samostalnost, dok je samostalnost isto to, autonomija, odvojenosti, ali i nezavisnost. Kada se sve ovo uzme u obzir, čini se da je problem rešen i to u duhu stare južnjačke poslovice, što će reći, nije važno da li će tužilaštvo da bude samostalno ili nezavisno u Ustavu, bitno je da javni tužioci i zamenici javnih tužilaca budu zaštićeni od uticaja i da svoju dužnost vrše slobodno, odnosno bez batina, kako to kaže poslovica.

Mada mi se učinilo da je problem rešen i da nije važno kako će tužilaštvo biti određeno u Ustavu, ako budu uspostavljene sve garancije za vršenje funkcije bez uticaja, u isti mah me je zbunjivala upornost, ali i talenat vlasti da se prilikom sačinjavanja teksta amandmana o pravosuđu zaobiđe reč „nezavisnost“.

Zbog čega „nezavisnost“ javnog tužilaštva za neke predstavlja subverzivnu reč koja u suštini znači isto što i samostalnost? Sve je to jako čudno, posebno kada se ima u vidu da opiranje „nezavisnosti“ suprotno opštim evropskim trendovima. Prema mišljenju Venecijanske komisije, nema sumnje da postoji evropski trend uvođenja nezavisnog tužilaštva i da je nezavisnost „istinski evropski standard“. To potvrđuje i izveštaj SEPEŽ-a (CEPEJ) sastavljen na osnovu sprovedene ankete u kojoj se najveći broj država i entiteta izjasnio da je tužilaštvo u njihovom sistemu nezavisno.

Imajući u vidu iznetu argumentaciju, ne iznenađuje ni to što su stručnjaci iz Venecijanske komisije u mišljenju o Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu Srbije, na osnovu sagledavanja prilika u našoj zemlji, još 2013. godine preporučili unošenje u zakonodavstvo odrednice „nezavisan“ za javno tužilaštvo, bez obzira što Ustav „izričito ne obezbeđuje“ nezavisnost tužilaštva.

Ipak, čini se da je u pogledu dileme samostalnost ili nezavisnost tužilaštva najpotpuniju elaboraciju pružilo Konsultativno veće evropskih tužilaca. U svom mišljenju datom na traženje Udruženja tužilaca Srbije, ovo telo Saveta Evrope polazi od toga da „samostalnost sama po sebi nije dovoljna da obezbedi funkcionalnu nezavisnost tužilaca u obavljanju njihovih dužnosti“, kao i da je nezavisan tužilac uslov vladavine prava. U Mišljenju stoji i to da nezavisnost tužilaštva mora da bude garantovana na najvišem nivou „kao kod sudija“. Dakle, mada postoji razlika u prirodi nezavisnosti sudstva i tužilaštva, prema shvatanju Konsultativnog veća evropskih tužilaca, ta razlika ne dopušta da nezavisnost tužilaštva bude na „nižem nivou“ od nezavisnosti sudstva.

Nezavisnošću javnog tužilaštva bavio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Kolevi protiv Bugarske. Evropski sud za ljudska prava u ovoj odluci kaže da sistem mora da sadrži „opšte mere“ za zaštitu funkcionalne nezavisnosti tužilaca koja uključuje i zaštitu od „sudske i hijerarhijske“ kontrole. Nezavisno delovanje tužilaca, prema shvatanju iznetom u ovoj odluci, mora da bude u svim aspektima branjeno i to ne samo od izvršne i zakonodavne vlasti, već i od upliva sudova, kao i od proizvoljnog mešanja nadređenih tužilaca u rad nižih tužilaca.

Ako je nezavisnost potpuna zaštićenost, a javno tužilaštvo nije nezavisan organ, već samo samostalan, to bi se moglo razumeti da javno tužilaštvo nije potpuno zaštićeno od raznoraznih uticaja i da je poneki uticaj na tužilaštvo i tužioce dopušten.

Nezavisnost je evropski trend, našim političarima su puna usta Evrope i Evropske unije, pa zašto su onda svim silama protiv nezavisnosti javnog tužilaštva, pitao sam se? U nameri da sebi objasnim zbog čega je politika protiv nezavisnosti, naleteo sam na nekoliko mogućih razloga za takav stav politike.

S obzirom na to da smo zaključili da je, semantički gledano, teško uočiti razliku između termina „samostalnost“ i „nezavisnost“, palo mi je na pamet da bi mogući uzrok insistiranja na tome da se tužilaštvo definiše kao samostalni organ trebalo potražiti u tradicionalnoj podeli po kojoj je samostalnost bila rezervisana za organe uprave, a nezavisnost za sud i sudije. Međutim, javno tužilaštvo odavno ne pripada izvršnoj vlasti, niti je organ uprave, tako da se ovaj razlog može lako osporiti.

Onda sam se setio i nekih drugih razloga koji su mi se učinili uverljivijim. Najpre u Srbiji se dugi niz godina unazad javno tužilaštvo shvata kao organ koji je zastupnik interesa vlasti, a ne zastupnik pravde. Nema logike da organ koji je nečiji zastupnik bude nezavisan. To bio mogao da bude jedan od razloga zbog čega se vlast opire nezavisnosti tužilaštva. Drugi razlog mogao bi da bude to što se sudska nezavisnost oduvek shvatala kao potpuna zaštićenost sudova i sudija od svakog uticaja.

Ako je nezavisnost potpuna zaštićenost, a javno tužilaštvo nije nezavisan organ, niti su javni tužioci i zamenici nezavisni u svom radu već samo samostalni, to bi trebalo razumeti kao da javno tužilaštvo nije potpuno zaštićeno od raznoraznih uticaja, već samo delimično, pa je nekakav uticaj na tužilaštvo i tužioce dopušten, pod uslovom da se ne pretera, jer tužioci i tužilaštvo su, ipak, samostalni.

Iza upornog insistiranja da tužilaštvo ostane samostalan državni organ nazire se i namera da se pošalje poruka da se ništa neće promeniti, ni posle usvajanja amandmana i promene Ustava. Tužioci će i dalje biti samostalni baš kao i do sada. Samostalno će se goniti učinioci krivičnih dela, izuzev nekih. Ti „neki“ predmeti će čekati bolja vremena, jer kako kaže jedna, ali novija tužilačka poslovica, čiji sam smisao lako dokučio, „svaki predmet ima svoje vreme“, što u prevodu znači, čekamo da se promene političke prilike u zemlji, pa ćemo da navalimo na predmet.

Jedna, novija tužilačka poslovica kaže „svaki predmet ima svoje vreme“, što u prevodu znači čekamo da se promene političke prilike u zemlji, pa ćemo da navalimo na predmet.

Na kraju, ako ova jezička promena ne bude uneta u tekst ustavnih amandmana i javno tužilaštvo i dalje bude samostalan državni organ, uzimajući u obzir i neka druga rešenja iz amandmana, čini mi se da će najveći učinak tih amandmana biti u onom što neće biti izmenjeno, a to je kontrola politike nad tužilaštvom.

Autor je zamenik republičkog javnog tužioca i predsednik Udruženja tužilaca Srbije

Preuzeto sa emins.org

Povezani tekstovi