Svi verovatno znate priču o dečaku koji je vikao „vuk“. Vrlo često kada se desi da neko preteruje u osudi neke pojave padne mi na pamet ta priča – uplašim se onoga do čega može dovesti navikavanje javnosti na razvodnjavanje značenja termina. Zloupotrebljeni termini se često tiču fašizma. Po društvenim mrežama, ali i u javnom diskursu, „svi znaju po nekog fašistu“ i neustrašivo ga prokazuju ne shvatajući kako razvodnjavanje značenja takve odrednice umanjuje njenu snagu onda kada joj je zaista vreme.

Međutim, Koraksova karikatura nikako nije nešto što se može poistovetiti sa dečakom iz priče.

Pre svega, karikaturi jeste posao da ogoli jedan segment onoga što prikazuje i da se na njega fokusira. Nije slučajno što su na naslovnici završili upravo Hitler i Gebels, kao ministar propagande Rajha. U ovoj Koraksovoj karikaturi se ne skreće pažnja na nekakvu sličnost u progonu Jevreja, Roma, komunista… već pre svega na odnos prema neistomišljenicima, pritisak kroz zloupotrebu institucija, defamaciju u kontrolisanim medijima, otvoreno iznošenje neistina i maltretiranje svih onih koji se drznu da kažu da su to neistine.

Primera je više nego dovoljno, ali sledeći vredi navesti jer, iako nije najgnusniji, direktno je povezan sa ovim slučajem. Naime, Ministarstvo kulture i informisanja odreagovalo je na karikaturu i stalo u zaštitu onih koji su se našli prozvanim. Kažu kako je „Danas“ u nemoralan kontekst stavio i poslanike Narodne skupštine Aleksandra Martinovića i Vladimira Orlića (inače druga dva „junaka“ pomenute karikature), poredeći ih sa najvećim ratnim zločincima Drugog svetskog rata.

Isto ministarstvo je propustilo da primeti da su Orlić i Martinović u toj istoj Narodnoj skupštini izjavili kako Danas „vodi harangu protiv SNS i nedužnih ljudi kakva se ne pamti od vremena Hitlera i Geringa“. Dakle, ako je neko poredio nekoga sa „najvećim ratnim zločincima Drugog svetskog rata“, onda su to Orlić i Martinović, drago Ministarstvo kulture i informisanja. Vidite prekorite ih ako vam nije teško.

Međutim, čak i da se Orlić i Martinović nisu potrudili da daju takav šlagvort, karikatura bi sasvim lepo odgovarala i mestu i vremenu.

Prljave metode su tu, vrište iza svakog ugla, ometaju bilo kakvu raspravu, spotiču pokušaje pomoći, defamiraju bilo koga ko im zasmeta, a sve uz kukanje kako se to upravo dešava onima koji te metode najviše upotrebljavaju.

Da li je poređenje preterano? Ne, nije. Nije opravdanje to što nema Kristalne noći, logora, vojnog napada na suverene države i otvorenih pretnji određenim grupama (osim onih koje su politički i društveno aktivne).

Nije opravdanje zato što se često i lako zaboravi kako su i Hitler i Gering i mnogi drugi nacisti povremeno bili obični ljudi, imali porodice, voleli životinje, uživali u hobijima i slično, a opet bili spremni na zverstva po kojima ih pamtimo. U stvari, ako se izuzmu vođe izolovanih kultova koji mogu da rade baš šta god žele, čak su i najpoznatije ubice naizgled bile „normalni ljudi“, ili u najgorem slučaju „malo čudni, ali nikada ne bismo pomislili…“.

Kao da se mora poklopiti svaki segment u poređenju da bi se neko smeo usuditi da ga načini. Lepo je jednom prilikom Viktor Ivančić primetio kako su Hitler, Gering i ostatak te ekipe nekako dehumanizovani i ostavljeni isključivo istoriji, kao nešto što nikada više ne može da se desi i kao da su oni prosto bili od prvog dana najgore svoje verzije.

Sve dok smo površno ubeđeni da je Hitler isključivo deo istorije, da se od prvog dana ponašao isto i da nikakvi Gebelsi danas ne mogu postojati, čak ni u delimičnom i ovako ušlagvortljenom poređenju, te da je svako poređenje isključivo proizvod preterivanja, ostavljamo im prostora da nam se prikradu.

Ne mora doći do paljenja knjiga i svetskog rata da bismo primetili ponižavanje zakona, maltretiranje ljudi i sistema, kontrolu medija, finansijske mahinacije i javne kazne za neposlušne.

Koliko praktične razlike ima između Geringovog bojkotovanja jevrejskih radnji i neveštih upozoravanja javnosti da ne uplaćuju novac u fondaciju Podrži život, kojoj je inače i država uplatila novac? Novac koji neće uplatiti oni koji su poverovali Zlatiboru Lončaru neće faliti Sergeju Trifunoviću, već bolesnoj deci.

Koliko su dešavanja sa filmovima i u kulturnim institucijama, kao i sa ovo malo preostalih slobodnih medija, drugačija od Gebelsovog sistema cenzure i prethodnog čišćenja sa javnih funkcija svih koji nisu „njihovi“? Znate li ko je novi direktor Agencije za borbu protiv korupcije ili kako su Povereniku vezali ruke? Šta je sa prodajom PKB-a, sa kupovinom Kopernikusa, sa Beogradom na vodi? Jeste li primetili da ona naslovnica Ilustrovane Politike sa dvadesetak naslovnica neposlušnih „psećih“ medija u stvari prikazuje samo Vreme, NIN i Danas – bukvalno samo tri primera su mogli da nađu? Koliko se prenemaganje i izigravanje žrtve razlikuje od Gebelsovog kukanja na devastirajuće efekte domaće i strane kontrapropagande? Pa čak su uspeli da kažu da Koraksova karikatura prikazuje Vučića. Gde, ljudi? Do te mere ide izigravanje žrtve.

Ne mora se ispuniti svaki uslov u poređenju da bismo počeli da govorimo o pojedinima. Ne mora niko pustiti brkove i postati firer, niti mora početi progon Jevreja da bismo počeli da pričamo o progonu političkih neistomišljenika. Da počne ubijanje verovatno bi se poređenje umanjivalo zbog razlike u broju žrtava.

Ako moramo da čekamo da se ispuni i poslednji uslov za poređenje da bismo smeli da progovorimo o prvom primeru, onda ne treba da pričamo ni kada se ispuni. Tada je već uveliko kasno.

Autor je odbornik pokreta Samo jako iz Mladenovca