Znanje o kuku i struku

Aleksej Kišjuhas Gledaoci upućeni u dokumentarce po kablovskim televizijama primetiće ljude iz različitih kultura koji istežu vratove, nanose sebi ožiljke na obraze, ili stavljaju tanjire u donje usne. Popularni zaključak glasio bi da su standardi lepote proizvoljni i različiti od kulture do kulture. A da li je tako? Nije. Ljudi sopstvena tela ukrašavaju iz različitih razloga – da bi izgledali bogato, snažno, zrelo ili kul – a ne samo da bi bili zgodni. Poteza kojima se ljudi širom sveta ulepšavaju zapravo je prilično i predvidivo malo. Šta je s telesnom težinom? Redovno se poseže za argumentom debelih žena po Rubensovim slikama, nasuprot jednoj Kejt Mos iz 1990-ih. Zanimljivo, ali ono što je zapravo muškarcima (od)uvek privlačno niti je zaokrugljenost, niti žgoljavost, već odnos između ženskog kuka i struka.
Psiholog Devendra Sing primetio je kako desetogodišnja devojčica i žena u menopauzi imaju jednak odnos između obima struka prema kukovima i grudima (od 0.80 do 0.95), dok se u periodu plodnosti taj odnos smanjuje (od 0.67 do 0.80). Po pokazivanju fotografija i kompjuterskih montaža muškarci se slažu: najprivlačnije su žene kod kojih je ovaj odnos niži od 0.70. Sing je ovaj odnos merio i na duplericama Plejboja i među pobednicama takmičenja za „mis“ u periodu od čak sedamdeset godina. Telesna težina modela i učesnica možda je varirala, ali je odnos kuka i struka ostajao isti. Isti je i kod Venera – ženskih figurica iz paleolita. Moda je ovo „znala“ i pre psihologije: korseti, steznici, podsuknje, naramenice, umeci za grudi i tesni kaiševi su tu da bi učinili da struk izgleda užim u odnosu na kuk, grudi i zadnjicu.
Osim što može da bude zanimljivo, zbog čega je ovo značajno? Značajno je kao objektivna činjenica u sve glasnijim političkim i društvenim povicima na žensku lepotu i seksualnu privlačnost. Inicijalna kapisla bila je zabrana učestvovanja pojedinim manekenkama na modnoj reviji u Madridu septembra 2006. godine zbog njihove skromne telesne težine. Tada i potresne priče o anoreksiji i bulimiji pune svetski, pa i ovdašnji medijski prostor. Međutim, ovo jesu realni problemi realnih devojaka koji svakako postoje. Problem je što se povici katastrofički šire i na kritiku celokupnog modernog društva i kritiku (ideala) lepote kao takve.
U raznobojnim liberalnim studijama perpetuiraju se ideje o tome kako je ženama ispran mozak medijima, te kako je sva ta ide(ologi)ja lepote u službi dominacije, opresije, patrijarhata i još par ružnih tabu-reči (na stranu što je ova ideja o milionima pasivnih žena bez mozga prvenstveno uvredljiva za same žene). Isprazne i besmislene fraze poput „budi to što jesi“ postaju politički korektni kredo. Stvara se novi zli „izam“ (lookism), lepota se ambiciozno neznalački proglašava relativnim i „društveno konstruisanim“ pitanjem, a politički motivisana nebriga o sopstvenom izgledu – „životnim stilom“. Naravno, na sve se uspešno kače i moralizatori koji seire nad navodno polunagim devojkama po ulicama, školama i reklamama za sve, a bome i svašta. Pošto je podobno i pomodno „biti to što jesi“, cveta i industrija pseudopsihoške literature o „pozitivnom mišljenju“ i ostalim prevarama. A nažalost, egalitarizam jednostavno ne uspeva u lepoti, kao ni u mnogim drugim stvarima.
To što žene između 15. i 35. godine, odnosno žene koje izgledaju kao peščani satovi, bivaju privlačnije muškarcima – proizvod je prirodne i polne selekcije s dobrim razlogom. Ovakva distribucija sala – više na kuku, manje na struku – direktno se tiče plodnosti ženske osobe, te je korisno (adaptivno) da upravo ove žene evoluiraju kao „seksi“ čupavim muškarcima koji love mamute i sabljaste tigrove, odnosno profite po kompanijama. Pored odnosa kuka i struka, u svim kulturama lepi su i ostali signali plodnosti i dobrog zdravlja: simetrija, odsustvo deformiteta, čistoća, koža bez mrlja, čisti zubi i bistre oči. Lepota, dakle, nije relativna stvar. Antropolozi i pripadnici kulture koju ovi izučavaju zapravo se najčešće potpuno slažu oko toga ko je lep, a ko ne. I tromesečne bebe više vole lepa lica.
I, voleli mi to ili ne, lepota je i realan objektivan resurs. I zato pseudopsihološka savetovanja tipa „dobri ste takvi kakvi jeste“ i loši fazoni o „unutrašnjoj lepoti“ svima nama niskima, nosatima i malih grudi redovno ne uspevaju pomoći. Surovo ali istinito, žmurenje na svet neće učiniti da svet nestane. Niti će pomoći glasno pričanje da je svet drugačiji nego što jeste, a ono kako se ponašamo tek nečija zavera i/ili ružan san iz kojeg ćemo se probuditi ako dovoljno jako želimo. Korisnije je saznati nešto o tome kako svet realno izgleda i koje su karte u društvenoj igri ili igri društva aduti, a kojih se karata valja brzo osloboditi. Ovde znanje o kuku i struku i objektivnosti lepote može biti i posebno vredno u borbi s bolešću poput anoreksije. I to borbi ozbiljnijoj od one u kojoj su oružje lepe fraze. Jer, ipak je Pamela Anderson ta koja puni duplerice, a ne Kejt Mos.