Foto: Fonet

Odbrana bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba uputila je, naime, zahtev sudskom veću da optuženog iz humanitarnih razloga pusti na slobodu. Ni pre ni kasnije, već odmah. Ni manje ni više, nego u Rusiju.

U zahtevu se navodi da se Mladiću zdravstveno stanje nedavno pogoršalo i da je rizik od moždanog i srčanog udara drastično povećan, a procenjuje se da bi mu ruski (medicinski) tretman najviše prijao. Pre razmatranja pitanja šta to fali holandskom zdravstvu osvrnimo se na najvažnije uslove koji moraju biti ispunjeni da bi optuženik bio privremeno pušten na slobodu.

Prvo, sudije moraju biti uverene da će se taj koji je pušten kada bude pozvan vratiti u pritvor. Najlošiji tretman u tom pogledu imaju oni koji se nisu dobrovoljno predali, već su se skrivali od pravde, a Mladić je u toj disciplini rekorder.

I drugo, potrebne su garancije države da će prihvatiti, nadgledati i, kada dođe vreme, izručiti optuženog holandskim vlastima. U Mladićevom slučaju garancije je dala Rusija koja se, kada je region u pitanju, već proslavila u davanju utočišta beguncima od pravde – recimo Marku Miloševiću, Mirjani Marković i, donedavno, Bogoljubu Kariću.
Prema tome, nijedan od dva ključna uslova Mladić ne ispunjava i bilo bi pravo iznenađenje ako bi bio pušten.

Vratimo se sad pitanju šta to fali Mladiću u Sheveningenu. Svi pritvorenici do jednog dobijaju vrhunsku medicinsku negu. U junu 2014. godine Mladić je, recimo, zbog običnog stomačnog virusa za svaki slučaj prebačen u kraljevsku kliniku Bronovo.

Treba, takođe, uzeti u obzir da su pojedini haški optuženici svoje zdravlje teško ruinirali tokom godina skrivanja, kada im medicinska nega nije bila dostupna. Po dolasku u Hag zdravlje im se bez izuzetka poboljšavalo. Kada je Zdravko Tolimir izručen Tribunalu, pričalo se da mu je zdravlje toliko narušeno da neće dočekati početak suđenja. Dočekao je, naprotiv, kraj procesa i presudu, a kada je umro služeći kaznu, majstori spinovanja njegovu smrt su upotrebili kao novi argument u borbi protiv Tribunala.

„Da nisam ovde došao odavno bih bio u večnim lovištima“. Prosečan konzument medija u Srbiji nikada ne bi pogodio čije su to reči. Da, izgovorio ih je Ratko Mladić u sudnici pre nešto manje od četiri godine. Tada se „duboko poklonio“ Tribunalu i zahvalio osoblju bolnice Bronovo „od čistačice do vlasnika“, jer ih (pored boga) smatra zaslužnim za to što još uvek „nije dospeo kod Svetog Petra“.

Ako je Mladić u pravu kada kaže da je u Holandiji sve tako dobro, onda se kao logičan nameće zaključak da u Rusiju ne ide da se leči, nego da se tamo sakrije.

I za kraj ne smemo prećutati u kakvim su uslovima držani zatočenici njegove vojske:

„Opšti uslovi života u pogledu kvaliteta hrane, higijene, odeće i smeštaja su u potpunosti nezadovoljavajući… Štale nisu odgovarajući smeštaj za zatvorenike i ne obezbeđuju odgovarajuće sanitarne uslove… Veliki rizici postoje i za zatvorenike koji su već bili bolesni ili povređeni. To uključuje: desetinu zatvorenika kojima je prekinuto lečenje tuberkuloze; desetine pacijenata s hroničnim fizičkim i psihičkim bolestima koji nisu u mogućnosti da dobiju neophodnu medicinsku negu; više od deset ranjenika koji nisu lečeni, i koji nemaju odgovarajuće sanitarne uslove i ishranu neophodnu za oporavak.“ (Deo Izveštaja MK Crvenog krsta o poseti vojnom logoru Manjača u julu 1992).

„Civili Muslimani su bili zatočeni u SC u Foči i sportskoj dvorani Partizan u neizdrživo nehigijenskim uslovima, bez ikakve medicinske njege i bez dovoljno hrane… Srpski vojnici i policajci dolazili bi u te zatočeničke centre, izabrali jednu ili više žena, izveli ih i silovali… Osim toga, srpski vojnici, odveli su neke žene iz ta dva zatočenička centra u privatne stanove i kuće, gdje su morale služiti stanare. Podvrgavane su i seksualnim zlostavljanjima“ (Prvostepena presuda Momčilu Krajišniku)
„Oni su bili polumrtvi, iscrpljeni, nema vode, nema hljeba. Niko nije pitao za život ni molio. Niko. To me brine. Niko nije rekao ‘Ostavite me živa'“ (Veljko Ivanović, bivši pripadnik Zvorničke brigade VRS, o stanju u kojem su bili srebrenički zatočenici škole u Ročevićima uoči pogubljenja u Kozluku 15. jula 1995).

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.