Priznajem, impresionira me samopouzdanje s kojim priučene neznalice istupaju u javnosti. Nekada su to uglavnom bili „patrioti“ tipa „Srbi, narod najstariji“. Danas su to Basara i njemu slični autošovinisti tipa „Srbi narod najgori“. Ipak, moram da priznam da me je dirnulo to što mi je ponudio da i ja završim škole u kojima je on sticao svoje enciklopedijsko obrazovanje. Kako je to pregnantno izrazio, „u veselju i uz mlako pivo ispred zadružne prodavnice“.

Uz svu dobru volju, nisam uspeo da shvatim u kakvoj su to vezi Ilarion Ruvarac, Panta Srećković i moj novinski tekst o NATO agresiji na SR Jugoslaviju iz 1999. Pretpostavljam da tek, kako Basara to kaže, „obični ljudi“ neće razumeti šta je pisac hteo da kaže. Nema sumnje da Basara nije čitao Ruvarčeve i Srećkovićeve tekstove. On nema pojma o čemu govori. Ali tu je permanentna edukacija, ili kako se to već danas zove.

U veselju, uz mlako pivo, ispred zadružne prodavnice.
Ilarion Ruvarac bi, kada bi danas mogao da čita Basarina mitomanska pisanija o srpskoj istoriji, zaključio da ga je Panta do nogu potukao. „Inertna i mitomanska Srbija koja je osujetila Đinđićevu viziju ljudskije budućnosti“? Je li ovo mitomanija? Ili samo školski primer politikantskih fraza i zloupotrebe pokojnika? Odakle ova mitska, prometejska slika Đinđića u priči o Ruvarcu i Srećkoviću? Šta tek reći o Basarinom mitomanskom mahanju transparentom sa Ruvarčevim likom?

Siroti, učeni arhimandrit bi se na ovo, u čudu, samo krstio. A tek srpske „političke elite“ koje su „svesno odbacile“ Ruvarčevo viđenje srpske prošlosti? Mitomanija ili neznanje? Srpsku nauku i nacionalnu politiku su, naročito posle 1903, uobličavali i vodili Ruvarčevi prijatelji, saradnici i sledbenici: Stojan Novaković, LJubomir Kovačević, Stanoje Stanojević, Svetislav Simić i mnogi drugi. O tome se uči na fakultetu. A ne ispred zadružne prodavnice.

Gde je Basara u mom tekstu pronašao pozivanje na „ukupnu srpsku istoriografiju“? NJemu nije jasno šta sam tom sintagmom hteo da kažem, pa učeno i rezignirano dodaje „ma šta to bilo (prim. S. B.)“? Ali „ukupne srpske istoriografije“ u mom tekstu – nema. Pominje se „ukupna srpska istorija“. „Istoriografija“ i „istorija“ nisu sinonimi. I o tome se uči u nekim školama. U veselju, ali ne ispred zadružne prodavnice.

S. B. je od celog mog teksta pročitao samo prvi pasus, koji je objavljen u elektronskom izdanju Politike. Nije kupio štampano izdanje. Sve što pominje potiče iz prvog pasusa. Osim poređenja bombardovanja iz 1999. sa aneksijom iz 1908. To mu je, po svoj prilici, naknadno prepričano (u veselju, uz mlako pivo). Ali, eto, čak ni taj, elektronski pasus, Basara nije umeo da pročita.
Šta reći o srpskoj „decenijskoj agresivnosti prema Austrougarskoj“, koja je izazvala austrougarski napad iz 1914? Ili o oštroumnom zaključku da su Srbi i Romi sigurno „nečim izazvali“ Basarine bele gospodare, čim su ih ovi proterali više od 200.000 sa Kosova i Metohije?

Tu smo već u središtu Basarine mitomanske, ali i pragmatične svesti. Od antisrpske mitologije danas se, naime, lepo živi. Vratimo agresiju u kontekst, kako on to lepo kaže. Setimo se, na primer, višedecenijske agresivnosti Indijanaca prema konkistadorima i svetoj katoličkoj crkvi. Ti urođenici uporno su vodili svoje besmislene ratove protiv modernizacije. A tek genocid nad sirotim plavim bluzama kod Litl Big Horna? Ne zaboravimo ni dvodecenijsku agresivnost Srba prema Hrvatima u velikosrpskoj Kraljevini Jugoslaviji, koja ih je zakonomerno odvela u Jasenovac. Nisu li Jevreji ipak „nečim izazvali“ nacistički genocid? Vaistinu, ništa bez konteksta. Might is right, što bi rekli Basarini beli, plavokosi gospodari.

Autor je istoričar.