Žetva: Kritika u glas kaže – mlako, neuverljivo i sramna uteha za srpski narod

Film prati priču o nemačkom baronu Johanu von Wagneru, koji nakon ilegalne transplantacije srca počinje da ima uznemirujuće snove i vizije. Opterećen sećanjima koja ne pripadaju njegovom životu i odgovornošću koju ne može da ignoririše, Johann otpočinje ličnu i opasnu potragu za istinom. Njegovo putovanje vodi ga na Kosovo i Metohiju, gdje se suočava s mračnom stvarnošću ilegalne trgovine organima, povezanom sa zloglasnom „Žutom kućom“.

Film je urađen prema motovima romana „Srpsko srce Johanovo” Veselina Dželetovića, u režiji američkog reditelja i scenariste Pola Kampfa i koreditelja Mladena Ševića.  U glavnim ulogama su
Metju Meknaltiji, Pol Mari, Rebeka Kalder, Jovana Gavrilović, Jasmina Avramović, Vahid Džanković, Radoje Čupić..

Žetva je još jedan u nizu državnih projekata koji se bavi bliskom istorijom, koji bi trebali da se pozabave „srpskom stranom priče“ i koji je trebalo da okupi i publiku u bioskopu, ali i dobre kritike.

Nakon nekoliko nedelja, na osnovu recenzija ali i hajpa oko filma rekli bismo da nema ni jednog ni drugog.

Slobodan Vujanović za Velike Priče kaže da je „Žetva“ još jedna sramna uteha i da
nakon „Oluje“ i „Dare“, koji su makar imali lokalne reditelje, srpska vlada (kao sufinansijer filma) omanula je i u pokušaju da „internacionalnom“ produkcijom napravi dobar film.

Sa druge strane Jovan Pjević za Nova.rs navodi da koliko god se oko „Žetve“ gradila priča da je to film koji „najzad govori istinu o Žutoj kući“, o stradanju Srba na Kosovu ili o nekoj velikoj prećutanoj traumi, istina je da se film time bavi tek toliko da može da se nakači na težinu same teme. „Žetva“ nije film o tome, već samo pozajmljuje ozbiljnost i potresnost jedne strašne teme kako bi sebi dala na važnosti, a onda tu istu temu gura u drugi plan čim zatreba mesta za melodramsko prenemaganje i scenarističku fantaziju o tome kako pravda navodno može da stigne i posle smrti. „Žuta kuća“ ovde nije srce filma, više je alibi za njegovu lažnu dubinu.

Za Žetvu je još i rekao da je to mlako, nesigurno, i na veliku žalost, lako zaboravljivo delo koje emocije forsira tamo gde izostaje kvalitet.

Nevena Daković za NIN kaže da za razliku od romana, film ne uspeva da spoji fikciju, činjenice i nacionalni žrtveni mit, a još manje da uklopi eksplikativno edukativnu dimenziju i jednostavne, jasno (geopolitički) postavljene i za identifikaciju prijemčive likove. Razlog su nemušti scenario-adaptacija, rutinska režija i produkcija puna propusta, od nehatne scenografije, oskudne kostimografije do neuravnoteženog kastinga. Na drugoj strani su uvek dobra muzika Gorana Bregovića kao pečat prostora i identiteta i prikladno košmarno stilizovana fotografija Radana Popovića, koji govore u prilog onog kakav je film mogao da bude.

Da ipak ne bude sve negativno u online hemisferi u ovom film, pobrinuo se, očekivano, Informer. U njihovom viđenju filma istakli da je „Žetva“ više od umetnosti. To je odavanje pošte žrtvama sa Kosova i Metohije, zagrljaj njihovim porodicama koje decenijama čekaju na mrvu pravde. Krik, koji konačno može da čuje ceo svet.

Bonus video: