Borba hrabrih studenata protiv kupljenih vojnika Ćacilenda

I pored represije AV i njegovih „vukodlaka“, pored gaženja, premlaćivanja, pokušaja šikaniranja od strane kompletnog državnog aparata koji čvrsto u svojim rukama drži čovek sa paranoidnim idejama i strahovima. Čovek koji je upregao čitavu bulumentu koja živi od njegovih apanaža na visokoj nozi. Svesna da gubljenjem vlasti ostaje bez ičega – a oni ništa drugo ne umeju.

Studenti su obišli uzduž i popreko celu zemlju i pola Evrope. I svuda su toplo primljeni. Dočekivali su ih visoko rangirani političari u datim zemljama, u regionu prihvaćeni kao nosioci nekih novih ideja u kojima decenijske mržnje i animoziteti postaju prošlost.

Kod običnog naroda izazivaju divljenje i ganutost gde god se pojave. Oni su predstavnici jedne nove Srbije koja je uspela da objedini sve slobodoumne i poštene građane.

I još puno toga – od 15. marta, nikada veličanstvenijeg skupa koji je bacio na kolena jedan totalitarni režim, koji se čupa za poslednje ostatke svojih plaćenika koji, ušančeni u svom Ćacilendu, brane režim do poslednjeg dolara – za ne male dnevnice.

Za sve to vreme režim, sem represije, ništa nije pokazao. Nimalo dobre volje u prevazilaženju konfliktnih situacija i izlasku iz krize. Udaraju na sve i svakoga koji pominje izborne uslove, slobodu medija, a o osnovnim zahtevima za procesuiranje krivaca za ubistvo u Novom Sadu – nije se pomaklo.

Studenti su uporni u svojim zahtevima, režim u svojoj paničnoj odbrani.

I kad smo pomislili da će ova situacija još da potraje, studenti – svesni da od poboljšanja uslova i prelazne vlade nema ništa, a sve u cilju izbegavanja potencijalnog krvoprolića – oglašavaju se i zahtevaju izbore u kojima, pretpostavljam, očekuju pobedu liste koju oni predstave biračima.

Svesni su oni da to neće biti lako u ovim uslovima.

Sve je na strani režima – i nož i pogača – samo je žito u rukama studenata koje ne smeju prosuti. Nemam nameru da im unesem strah i ne mogu to – mladost se ničega ne boji. Tako i treba.

Ali treba ukazati da će režim još dopisivati u biračkim spiskovima glasača sa svih strana, tačno onoliko koliko bude trebalo. Da će svi tabloidi lajati još žešće. Da će se iz kredita i budžeta finansirati najstarija populacija – tradicionalno sigurni glasovi – sa dvesta-trista evrića. Setimo se izbora za vreme korone.

A kontrola – od štamparije do poslednjeg biračkog mesta na Kopanoj Glavici. Namerno pominjem ovo jer sam ga pre trideset i dvadeset pet godina obilazio. To je mesto na dvadeset pet kilometara od Donjeg Milanovca, na obodima Miroč planine.

Sve to treba obići, „pregaziti“ od kuće do kuće, od vrata do vrata. Veliki je strah u malim opštinama – tamo se policija komotnije bahati.

Udba će takođe da intenzivira aktivnost, a naš narod – jedan njegov deo – uživa u denunciranju.

Zato sve opozicione stranke koje to jesu treba zajedničkim snagama da podrže studentsku listu sa kompletnom infrastrukturom.

Od SANU treba zahtevati da se oglasi i podrži studente.

Biće ovo borba hrabrih studenata protiv kupljenih vojnika Ćacilenda.

Pobediće onaj koji mora, i koji ništa drugo nema – sem borbe. Pobediće studenti, zajedno sa većinskim narodom, samo ako krenu kao jedan, kada pumpaju i dinstaju više nego ikad.

Do pobede, do konačne pobede, svako u svojim mogućnostima treba da pripomogne. Da zbacimo tiraniju jednom za svagda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.