Fontana mog ujaka i dalje bez pločice: „Van kamera rečeno mi je da ne govorim o onome što nije urađeno“

Motiv mog javljanja jeste fontana „Igra mladosti“ na Novom Beogradu, čiji je autor vajar i pilot Velizar Milošević, moj rođeni ujak. Tragično je stradao mlad, u 39. godini života, a ovu fontanu poklonio je gradu Beogradu.

Pozvana sam da juče prisustvujem otvaranju Parka ljubavi u Bloku 1, gde se nalazi i pomenuta fontana, zaštitni znak tog kraja. Poziv je stigao od predsednice Opštine Novi Beograd, kao odgovor na moj mejl u kojem sam ih zamolila da se vrati pločica sa imenom autora, koja je otpala. Smatrala sam da je moj ujak, kao umetnik, dobrotvor i humanista, to zaslužio.

Došla sam juče iz Vrnjačke Banje, gde živim, u Beograd, u Park ljubavi. Fontana je renovirana, ponovo radi i ima vodu, ali pločice sa imenom autora i dalje nema. Na to sam ukazala pred brojnim kamerama, ministarki zaštite životne sredine i predsednici Opštine Novi Beograd. Međutim, van kamera rekle su mi da ne govorim o onome što nije urađeno.

Dakle, od mene se očekivao aplauz i podrška promociji, a mene je zanimalo samo da se čuje istina o mom ujaku i da mu se oda zasluženo priznanje. Sve što sam govorila o njemu izostavljeno je iz priloga – ostala je samo promocija događaja.

Rekla sam i da je fontana oskrnavljena 2008. godine, prilikom restauracije, kada je potpuno promenjen izgled njenog donjeg dela, koji nosi duboku simboliku vere. Ribe, koje su bile sastavni deo originalnog rešenja, predstavljaju jedan od najstarijih simbola hrišćanstva, sve do Milanskog edikta iz 313. godine, kada je car Konstantin ozvaničio hrišćanstvo i simbol krsta.

Svako ima svoj „prozor“ ka Bogu, a moj ujak bio je verujući čovek. U vreme kada je bio pilot Ratnog vazduhoplovstva, javno ispoljavanje vere nije bilo prihvatljivo, pa je svoju duhovnost izražavao kroz umetnost. Zato je u svoje delo ugradio simbol ribe, koji i sam Gospod pominje u Novom zavetu, kada učenicima kaže: „Hajdete za mnom i učiniću vas ribarima ljudi.“

Ali, koga je juče zanimalo bilo šta osim fotografisanja i promocije?

Tako sam se vratila u Vrnjačku Banju sa osećajem da nisam ispunila dug prema svom ujaku Velji, uz koga sam odrasla. Ja sam bila njegovo dete, jer svoje dece nije imao.

Iskreno se nadam i verujem da u ovoj zemlji još postoji neko ko ima sluha da napiše priču o čoveku koji je svojim delom zadužio grad Beograd i ovu zemlju. Zato vam i pišem – kao molbu i apel, posebno u godini kada se obeležava godišnjica njegove smrti.

S poštovanjem,

Svetlana Milošević

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.