Dobili smo naredbu da bombardujemo Sofiju kao znak odmazde za Beograd: 85 godina od šestoaprilskog napada na Jugoslaviju

Ali iako nije bilo dovoljno aviona, iako su komande stizale „konjskom zapregom“, a ne radio-vezom, iako se zna da je Jugoslavija potpisala kapitulaciju već 17. aprila, ipak među pilotima je bilo hrabrih ljudi koji su svoje zadatke obavljali časno. Jedan od takvih je i poručnik Velizar Vučković /1915 – 2003/ koji je uspeo da tokom svog dugog i burnog života napiše knjigu sećanja „Hronika jednog vazduhoplovca“ u 83. godini života.

Prvi put sam se čuo sa Velizarom Vučkovićem 1996. godine. Ovaj pilot, oficir Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, učesnik kratkotrajnog aprilskog rata 1941. živeo je tada u Nemačkoj u jednom gradiću ispod planine Švarcvald. U Nemačku se doselio iz Brazila. Godine okupacije proveo je u rodnom Nišu i okolnim selima uspešno izbegavajući nemačke patrole. Načinio je ratni podvig koji mi je ispričao u telefonskom razgovoru. Taj razgovor se može čuti, a dostupan je na sajtu Arhiv Simić.

Na samom početku rata, 6. aprila 1941. godine, Vučković je bio na dužnosti ađutanta 62. vazduhoplovne grupe, a istovremeno i izviđač 204. eskadrile. U pratnji još jednog aviona vraćao se sa izvršenog zadatka kroz kišu metaka da na nemačku kolonu istresu bombe koje se nisu otkačile u prvom naletu. Ovo se dešavalo iznad Stracina, važnog putnog čvorišta u Makedoniji, gde se put Skoplje-Sofija ukrštao s putem ka jugu, dolinom Bregalnice i Strumice.

Sa majorom Krstom Lozićem

Dogovorili smo se 1997. godine da čika Velju uključim u jednu radio-emisiju koju sam tada vodio uživo. On je u desetak minuta ispričao neverovatan detalj sa svog ratnog zadatka, aprila 1941.

„Posle puča 27. marta, znali smo da će nas Nemačka napasti, bilo je to samo pitanje dana. Zbog toga smo se hitno prebacili sa letilišta kod Borova na letilište kod Bjeljine. Predveče 6. aprila dobili smo naređenje da bombardujemo Sofiju kao odmazdu za bombardovanje Beograda. Spremao sam taj zadatak do pola noći, ali tada smo od Komande Vazduhoplovstva 7. aprila u zoru dobili naređenje da svim snagama bombardujemo nemačke motorizovane trupe koje su probile front kod Krive Palanke. Komandant puka, pukovnik Ferdo Gradišnik, naredio je da moja grupa pošalje jednu trojku radi izviđanja neprijatelja i eventualnog bombardovanja. Komandant grupe major Krsta Lozić odredio je moju trojku, on će lično leteti kao vođa trojke, a mene je uzeo za izviđača i navigatora. Lozić je pilotirao avionom.
Poleteli smo nešto posle šest časova ujutru. Moj desni pratilac bio je narednik Žika Jovanović sa izviđačem poručnikom Brankom Glumcem. Levi pratilac bio je pilot narednik vodnik Milan Pavlović. Imena ostalih članova posade se više ne sećam.

Preleteli smo Vranje i polako se približavamo padinama planine Kozjaka. Letimo vrlo nisko i prebacujemo se preko planinskog grebena. Već smo ugledali put Kriva Palanka – Stracin, načičkan neprijateljskim motornim vozilima. Da se ne bi projektovali na nebu, spustili smo se niže od grebena i okrenuli nalevo prema Ćustendilu da bi neprijateljske trupe napali s leđa. Ispred Ćustendila smo okrenuli natrag na zapad prema Stracinu, na visini od oko 300 metara.

Videh Nemca, odjednom diže ruke u vis. Napuštajući serpentine, nailazili smo na pravolinijski deo puta, načičkan motornim vozilima. Kazao sam majoru Loziću da pratiocima da znak za razlaz da bi se postrojili u kolonu po jedan, što ovi odmah i učiniše. Već smo se približavali neprijateljskoj koloni i sa visine od 300 metara pikiramo na kolonu na visini od 20-30 metara, ali letimo nekako nezgodno, ne direktno uzduž i iznad puta, već nekako levo od puta oko 30-40 metara, što mi smeta i brzo teram pilota da mi uhvati put pravo po dužini…

Pilot skreće na desno, ali sad opet previše i prelazi put sa druge strane za 10-20 metara. Već smo nad neprijateljem. Nemci skaču iz vozila i beže u gomilama levo i desno od puta. Nemam više vremena da korigujem pilota jer već smo dobili baražnu vatru i letimo kao kroz jedan prostor pun usijanih kokica, a pleh našeg aviona puca od pogodaka. Brzo okidam bombe od 100 kg. Prvu, drugu, treću i četvrtu, sa razmakom od pola sekunde. Jednu videh da pada u gomilu Nemaca koji beže. Gužva od eksplozije i ljudskih tela…

Ostale bombe ne videh, ne znam zašto, a nisam imao vremena ni da mislim niti da gledam na to. Udarih pilota vičući „Gotovo“ i „Na desno“, prema Kozjaku, a do Kozjaka jedno 15-20 kilometara. Major Lozić viče „Gde su pratioci?“ Tražim ih. Jednog vidim, narednika Jovanovića i poručnika Glumca. Trećeg, vodnika Pavlovića, ne vidim. Poručnik Glumac, videći gustinu vatre, bacio je odmah sve bombe i odmah okrenuo za nama. Vodnik Pavlović pak, pošto je bacio bombe, napušta trojku oštrim zaokretom nalevo da bi izbegao vatru u koju smo mi uleteli. Ali u zaokretu je izložio celu površinu aviona neprijateljskoj protivavionskoj odbrani koja je bila vešto postavljena levo i desno od puta, te bude izrešetan tako da je jedva stigao do Niša i tamo se spustio.

Ipak, zaboravljene bombe

Bili smo srećni da smo zadatak izvršili i da se vraćamo kući. U niskom letu smo opet podilazili planini Kozjak i već smo bili skoro na vrhu grebena, kada primetih da moje kontrolne lampe pokazuju da sam bacio samo jednu bombu od 100 kg, a još tri su ostale u avionu. Uhvatili su me bes i muka, kako je došlo do toga?

U avionu preda mnom imam dva reda po četiri prekidača, sa odgovarajućim kontrolnim lampicama. Gornji red prekidača bio je za 12 komada malih bombi od 12 kg, a donja četiri prekidača bila su za četiri bombe od 100 kg. Mogao sam odbaciti sve bombe odjednom ili jednu po jednu, prekidajući odgovarajuće prekidače jedan za drugim. Ja sam bio izabrao jednu po jednu, jer je tako veće pojedinačno dejstvo. U tom cilju sam prvu bombu pripremio i oborio prekidač još za vreme leta od Bjeljine i sada je samo trebalo pritisnuti dugme koje mi je na gajtanu bilo u rukama. Ostale prekidače ću oboriti kada budem iznad neprijatelja.

Međutim, kada sam bio nad neprijateljem, prvu bombu sam otkačio jer je bila aktivirana, a prekidajući drugi, treći i četvrti prekidač, u brzini, ja sam oborio gornje prekidače malih bombi, umesto donjih prekidača velikih bombi. I šta sada da radim?

Dakle, natrag i ništa drugo

Da se vraćam nad neprijatelja i opet u onu vatru. Trebalo je stisnuti zube. Kroz glavu mi lete misli velikom brzinom. Da bombe vratim natrag u Bjeljinu. Sramota, šta će mi reći drugovi. Bio nad neprijateljem i bombe vratio natrag. Da ih bacim u planinu? Sramota od mojih pratilaca. Smejali smo se Italijanima, kada su u ratu protiv Grka bacali bombe kod Bitolja u planinu. Dakle, natrag i ništa drugo.

Trebalo mi je par sekundi dok sam sebe savladao i skupio snagu da viknem majoru Loziću „Natrag“. „Šta je?“, pita me Lozić uplašeno. – Nisam bacio tri velike bombe.

Lozić je izmahnuo rukom da me udari, ali nije udario. Ali isto tako nije hteo natrag. Po drugi put sam mu viknuo: „Natrag“. Ali on opet nije hteo. Po treći put sam se razdrao „Natrag“, i onda je on okrenuo. Nije mu bilo lako. I njemu su letele iste misli kroz glavu kao i meni, jer vratićemo se natrag i ja ću podneti izveštaj da pilot nije hteo natrag.
I onda je okrenuo avion, jer nije imao kud, kao ni ja. Ali sad nećemo bombardovati put uzduž, već samo ga preseći, da bi bombe samo bacili na neprijatelja.

Leteli smo sasvim nisko, prevlačeći se preko brda i jaruga i iz jaruge preko brda, i samo što nismo kresali vrhove drveća. Naš pratilac narednik Jovanović i poručnik Glumac su nas pratili. Morali su nas pratiti jer nisu smeli nad bojištem da nas napuste. Ali su zato psovali na sav glas. „Je li poludeo, šta mu je, gde će“, pričao mi je Glumac kasnije.

Gledao sam već put u daljini, načičkan vozilima kolone koja je stajala, a koju smo malopre bombardovali. Podilazili smo opet jednom većem brdu, ali je ono bilo prilično široko i zaravnjeno. Skoro mala visoravan. I već smo se uspinjali, već smo na početku brda i sasvim nisko, možda na 10-15 metara.

Odjednom vidim da je celo brdo načičkano tenkovima. Jedan Nemac stoji pored tenka, raširenih nogu, sa rukama u džepovima, i gleda u avion. Nemci su bili iznenađeni kao i mi. Dreknuo sam pilotu „Tenkovi!“, i odmah dohvatio prekidače za bombe, sa pola sekunde razmaka jedne od druge. Sada mi se neće desiti greška od pre par minuta.

Nemci su gledali mirno u avione sve dok nisu videli da bombe ispadaju, i onda, kao kada se baci kamen u vrapce. Ali bomba treba sa te visine jednu-dve sekunde od aviona do eksplozije. Ne znam kako nismo stradali od parčića vlastitih bombi. Možda je tako i stradao pukovnik Ferdo Gradišnik.

Poručnik Glumac mi je kasnije pričao: „Odjednom sam video da tvoje bombe ispadaju i čudio se zašto ih tek sada i to ovde bacaš, dok nisam video tenkove. I onda eksplozije… gužva, tela lete i izgledalo mi je kao da je celo brdo odletelo u vazduh. Urlao sam kao lud… bravo… bravo i pljeskao rukama.“

Sad smo mi meta

Neprijateljska protivavionska odbrana bila je sa prstom na obaraču. Oni su čuli zvuk aviona, ali nisu znali sa koje strane će doći kao ni čiji su. Čim sam otkačio bombe, tog istog momenta smo dobili vatru. Neverovatno, kao da gledam u nebo kad padaju snežne pahuljice. Tako su prema nama letele svetleće zrna.

Major Lozić je obrušio avion prema zemlji iako smo bili već vrlo nisko. Zatim ga je odjednom propeo uvis, bacio na stranu i opet obrušio, dok su pogoci neprijateljske vatre praštali o površinu aviona. Najzad smo preleteli preko brda, ali svetleći meci su još uvek leteli za nama i prestizali nas. Tek sada nailazimo na onaj pravolinijski deo puta i njega sečemo pod pravim uglom, ali nas sada opet susreće i prati ista vatra kao da joj nikad kraja nema.

Prođosmo najzad i tu vatru i onda u velikom krugu, južno od spomenika na Zebrnjaku, okrećemo na sever i presecamo Južnu Moravu. Našeg pratioca Jovanovića i Glumca nema nigde. Izgubili su nas ili je njihov avion oboren.

Izgubljeni na nebu

U povratku smo se ipak izgubili, to jest zalutali, bar na nekoliko minuta. Kada smo u povratku presekli Južnu Moravu, hteo sam da pogledam kartu, ali karta mi je pala na dno prednjeg dela aviona. Nisam hteo da se toliko saginjem da bih je dohvatio. Nije mi ni bila potrebna, jer nismo mogli da zalutamo. Levo mi ostaje Kopaonik, desno Južna Morava i tako leteći na sever izaći ćemo na Savu.

Pilot je, međutim, leteo jednim velikim lukom neprimetno skrećući udesno, čega nismo bili svesni ni on ni ja.

Vidimo da nam se u susret približavaju tri lovačka aviona. Kada su bili bliže, raspoznali smo naše Foker-Fjuri. I oni su nas prepoznali, polako pikirali na nas i onda produžili dalje.

U daljini vidim Zapadnu Moravu, pozadi nje jedan planinski greben i Morava s leve strane obilazi greben i provlači se između dva brda. Mislio sam u sebi… Trstenik. Sada ćemo se prebaciti preko grebena i onda dolazi Kraljevo. Baš to isto misli i moj pilot.

Prebacili smo se preko grebena i ubrzo se pokaza pred nama jedna varoš koja nije bila Kraljevo. Kroz sredinu varoši jedna reka sa nekoliko mostova, a severno od grada aerodrom. Odjednom sam se zbunio, a tako isto i moj pilot. Prva misao koja mi je sinula u glavu bila je… mi smo zalutali u Bugarsku.
Major Lozić misli to isto i uplašeno me pita: „Gde smo?“ Ne znam, odgovorio sam mu zbunjeno. On viknu odjednom: „Skoplje“.

Letimo nad Nišem

Nije Skoplje, odgovorih mu, jer gde ti je Šar planina. Odjednom na desno videh planinu kao zarubljena kupa. Dok sam bio mali i igrao se na brdu Gorici, večito mi je stajala pred očima i moj pogled je uvek počivao na njoj. Olakšano viknem: „Niš!“

Major Lozić mi odgovori: „Nije Niš“.

Sad možeš da pričaš šta hoćeš… „Eno mi je kuća“, i pokazah mu rukom. Obiđosmo Niš desno prema Niškoj Banji, zatim preko Vinika na Aleksinac i onda za Bjeljinu.

Na letilištu nas je čekao pukovnik Burazović da čuje prvi ratni izveštaj. Poljubio nas je i odmah kod mene: „Pričaj, sine, gde je neprijatelj?“ Govorim mu. Ovo se dešavalo iznad Stracina, putnog čvorišta u Makedoniji, gde se put Skoplje-Sofija ukrštao s putem ka jugu, dolinom Bregalnice i Strumice.

Pokazah mu na karti i ispričah šta smo znali i videli i on odmah sede u svoj avion i polete za Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. Tamo nije ni stigao. U oblacima je udario u planinu Cer i poginuo.

Kratko vreme posle toga sleteo je i narednik Jovanović, ali na trbuh, bez točkova, jer mu je hidraulični uređaj bio izbušen. Po podne je doleteo i vodnik Pavlović iz Niša, pošto mu je tamo avion bio donekle zakrpljen.

Kafana u Zemunu

Kao dodatak, još dve male epizode u vezi sa ovim danom, nastavlja Vučković. Odleteli smo za Nikšić i tamo se našli sa drugim delovima naše vojske u povlačenju, onda kapitulacija 17. aprila, pa iz Nikšića pešice do Višegrada. Od Višegrada vozom za Beograd i Novi Sad u kome je bila moja žena. Tamo me zatvoriše Mađari. Sutradan im pobegnem i onda vozom za Zemun i Beograd.

U Zemunu pak, na železničkoj stanici sedim za stolom u restoranu, u civilnom odelu, a za stolom sede još tri civilna lica. Slušam kako razgovaraju, grde i psuju: „Nigde naše avijacije“. Kada mi je njihove grdnje bilo dosta, upitah ih gde su bili u ratu. Rekoše da su sva trojica bili na Stracinu. Onda im rekoh, vrlo dobro, ali kako možete samo da kažete nigde naše avijacije. Ja sam vazduhoplovac i ceo moj puk izgibe tukući nemačke trupe na tim položajima.

„A znate li da je vaš komandant puka poginuo na Stracinu?“ Rekoh im da znam.

„A znate li da je radiotelegrafista ostao živ?“ Rekoh im da je to nemoguće, jer je avion sa ostatkom bombi, pošto je prethodno bio upaljen, udario u nemačke motorizovane trupe i eksplodirao i da tu niko nije mogao da ostane živ.

„Da“, kažu oni. „Ali u momentu udara u zemlju avion se prelomio i radiotelegrafista je izleteo iz aviona. Nemci su ga kasnije preneli u bolnicu.“ I zaista, još te iste godine sam sreo jednom u Beogradu narednika Dobrila Terzića.

Niški okrug, selo Pečenjevac

Za vreme okupacije sam godinu dana živeo u selu Pečenjevcu kod Leskovca… U razgovoru sa seljacima i prepričavanju ratnih događaja, čujem da su svi oni bili u jednoj četi na položajima Stracina. I pričaju oni kako su ih nemački tenkovi sa jednog brda pritisli na jednu padinu preko čijeg grebena su hteli da se prebace, ali Nemci ubiše boga da ne mogu oči da otvore. I mnogo ih je tu izginulo.

E, kažem ja njima, tačno u pola osam na dan 7. aprila napao sam te tenkove sa dva aviona, bombama i mitraljezima.
„Tačno je“, kažu oni. „I napraviste rusvaj i da ne beše ta dva aviona da ih zamaju, te mi to iskoristismo i brzo uzbrdo, prebacismo se na drugu stranu. Inače bi svi izginuli.“

Seljaci su se grabili posle toga ko će da me pozove na ručak i da me ugosti, a obavezno i na svakoj njihovoj svadbi sam morao da budem prisutan.

O strasti da ostane dokument

Kada sam se prvi put čuo telefonom sa Velizarom Vučkovićem, bilo je to 1997, dakle godinu dana pre onog uključivanja telefonom u radio-program, on mi je rekao da sprema knjigu „Uspomene jednog vazduhoplovca“. Tako mi je poslao i obiman rukopis sa pitanjem kakve su moje primedbe.

Pored ostalog odgovorio sam mu da ima dosta štamparskih grešaka i da bi trebalo neko to da uradi profesionalno. Rekao mi je: „Ne brinite. Naučio sam da radim na kompjuteru u osamdesetoj godini. Sad učim program za prelom knjige, pa ću sam da unesem tekst, ispravim greške i prelomim knjigu…“

Pre deset godina stigla mi je ta knjiga. Štampana je u Nemačkoj velikog formata, sa 430 strana gusto ispisanog teksta i obiljem fotografija. Kao što je i rekao, sve je uradio sam. Tada je imao 83 godine.

Ovu knjigu doživeo sam kao još jednu pobedu pilota Vučkovića. Bila je to strast da ostane dokument. Zahvaljujući knjizi i onom radio razgovoru bombe pilota Vučkovića ostale su sačuvane u sećanju.

Posle rata Vučković je radio u nekom preduzeću kao knjigovođa. Pedesetih godina nije mu se dopala vladavina partije na vlasti. Preselio se iz Novog Sada u Istru, a onda je jednog dana prešao granicu i domogao se Italije. Iz Italije otišao je u Brazil u kome se dobro snašao da bi se definitivno kasnije preselio u Nemačku. Taj deo njegovog života ne spada u ovu priču.

Izvor za priču i fotografije: Sajt Arhiv Simić

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.